Sitna crevca

Jedina vrsta žica za žične instrumente do početka 19. veka (kad je počelo uvođenje čeličnih) bile su žice proizvedene od creva životinja, najčešće od ovaca i koza, ali i od svinja, konja ili magaraca. Danas se žice muzičkih instrumenata uglavnom proizvode od drugog materijala (čelik, najlon), ali se i dalje proizvode i od creva životinja. Od creva se izvlače niti i upredaju, za tanje žice (npr. kod violine) 3-4 niti, a kod debljih (bas) i više od 20.

Bombe padaju, orkestar svira

Jedna od najzapaženijih predstava Pete simfonije Čajkovskoga izvedena je za vreme opsade Lenjingrada, 20.10.1941. godine. U sali Lenjingradske filharmonije svirao je Lenjingradski radijski orkestar i koncert je uživo preko radija prenošen u London. Kad je počeo drugi stavak Simfonije, počele su da padaju bombe okolo po gradu, ali je orkestar nastavio da svira do poslednje note.

Otac kod oca, sin kod sina

Dragutin Bogosavljević, poznati srpski violinist, učio je violinu kod čuvenog Davida Ojstraha (Давид Ойстрах), a Dragutinov sin Jovan kod ne manje čuvenog Davidovog sina Igora Ojstraha (ru. Игорь / ukr. Ігор).

Sporedni instrumenti

Do kraja 17. veka viola je smatrana akompanjirajućim instrumentom i retko se koristila kao solo instrument. Led je probio Georg Filip Teleman (Georg Philipp Telemann), čiji se Koncert za violu u G-duru, TWV 51:G9, napisan između 1716. i 1721. godine, smatra prvim koncertom za violu. Zahvaljujući pojavi više dela za violu u 18. veku, mnogi kompozitori su potaknuti da pišu muziku i za druge "sporedne" instrumente.

Muzičke prevare

U istoriji muzike mnogi kompozitori, da bi na sebe skrenuli pažnju, svoja dela predstavljali su kao novootkrivena dela pokojnih slavnih kompozitora. Najpoznatiji od njih svakako je Fric Krajsler (Fritz Kreisler), koji je 16 svojih dela pripisao drugim kompozitorima. U vodičima se javljaju dva slučaja, kod braće Anrija i Marijusa Kazadezisa [dela pripisana Mocartu, Hendlu i J. K. Bahu] i Remo Đacoto [čuveni "Albinonijev" Adađo u g-molu].

Iako se radi o prevarama, zapravo je svet muzike bogatiji.

Kako inače prodati delo?

Antonjin Dvoržak (Antonín Dvořák) čuveni je kompozitor. Prve svoje tri decenije života bio je praktično anoniman. Izdavačka kuća N. Simrock, s kojom je Dvoržak imao ugovor, delima kompozitorâ u usponu davala je veći broj opusa nego što je stvaran hronološki, pa tako i Dvoržakovim. A sâm Dvoržak je krivotvorio broj opusa da bi dela prodao mimo ugovora s izdavačem. Zato je pod istim brojem opusa više dela, a neki brojevi opusa i ne postoje. Potpuni popis možete naći na stranici www.antonin-dvorak.cz - uporedite broj opusa i B-brojeve iz Burghauzerovog hronološkog kataloga (Jarmil Burghauser).

Tajni vrt

"Tajni vrt" (danski: Den Hemmelige Have) je umetnički oplemenjen prostor u dubinama radiološkog odeljenja Nacionalne bolnice u Kopenhagenu. Za tu instalaciju Frederik Magle napisao je kompoziciju koju je 01.03.2019. godine Orkestar Fakulteta umetnosti (s dopunama iz NSO-a) snimio za otvaranje Bolnice 12.04.2019. godine. NSO je delo izveo na svetskoj premijeri 10.05.2019. godine u Nišu.

Rosini reciklira

"Seviljski berberin" (Il barbiere di Siviglia) je čuvena opera Đoakina Rosinija (Gioacchino Rossini) iz 1816. godine. Međutim, njena uvertira nema nikakve veze s tom operom: uvertira je napisana za operu "Aurelijan u Palmiri" (Aureliano in Palmira). Rosini, koji je bio poznat po pastičima (pasticcio ), koristio je uvertiru još tri puta, među kojima i u "Seviljskom berberinu".

Zašto onda ne bi i Štraus?

"Na lepom plavom Dunavu" op. 314 iz 1866. godine je verovatno najpoznatiji svetski valcer. Međutim, nije originalan. Norbert Linke, nemački muzikolog, dokazao je 2015. godine da je svih 10 melodija Štraus (Johann Strauss Sohn) reciklirao iz svojih ranije objavljenih valcera.

Dirigentska palica ili štap?

Žan-Batist Lili (Jean-Baptiste Lully, 1632.-1687.) bio je francuski kompozitor, violinist, plesač, pevač i scenograf. Umro je od posledice gangrene koju je dobio kad se skiptarom udario u stopalo. Nije dozvolio da mu amputiraju nogu da bi mogao plesati.

Skiptar je veliki štap koji je od srednjeg veka dirigent (kapelnik) koristio uglavnom za davanje takta, a služio je i kao statusni simbol. Povećanjem ritmičke kompleksnosti muzike, skiptar je postao nepogodan i uglavnom je izbačen iz upotrebe. Danas se još može videti uglavnom uz marševe u promenadnim orkestrima.

Karl Marija fon Veber (Carl Maria von Weber, 1786.-1826.) prvi je koristio štapić kao dirigentsku palicu. Dirigenti pre njega koristili su samo ruke, smotak papira ili gudalo.

A kome okrenuti leđa?

Rihard Vagner (Richard Wagner) je verovatno prvi dirigent koji je dirigovao okrenut prema orkestru. Dirigenti pre njega bili su okrenuti prema publici, a u operama prema sceni (s orkestrom iza leđa). Njegov učenik Hans fon Bilov (Hans von Bülow) prvi je dirigent koji nije bio kompozitor i praktično je u novo doba uveo dirigovanje kao posebno zanimanje.

Šopenovi nastupi

Za 18 godina, od 1831. godine kad se nastanio u Parizu pa do svoje smrti, Frederik Šopen (Frédéric Chopin) je imao samo oko 30 nastupa pred publikom, uglavnom u privatnim salonima pred prijateljima i poznanicima. Poslednji nastup imao je 16.11.1848. u Gildholu (Guildhall) u Londonu gde je svirao za poljske izbeglice.

Staklena harmonika

Glasharmonika, doslovno "staklena harmonika", je muzički instrument iz grupe idiofonskih instrumenata kod kojih zvuk nastaje struganjem ili trljanjem. Osnovni oblik su staklene posude (čaše) napunjene vodom do različite razine koje se trljaju mokrim prstima. Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) je 1761. napravio mehaničku verziju koja se sastojala od horizontalne osovine koja je rotirala pokretana pedalnim mehanizmom. Na osovini je bilo 37 staklenih konkavnih posuda nanizanih po veličini i koje su se pri rotiranju kvasile. Instrument je bio vrlo popularan u 18. veku.

Robert i Klara

Robert Šuman (Schumann) je od 1828. do 1839. radio na nekoliko klavirskih koncerata, ali nijedan nije završio. Prvi stavak svog jedinog koncerta, Fantaziju za klavir i orkestar u a-molu, napisao je 1841. godine. Na premijeri Fantazije 13.08.1841. godine u Lajpcigu njegova supruga Klara (Clara) je svirala klavir dva meseca pred porođaj. Na Klarin podsticaj, Robert je Fantaziju proširio na puni klavirski koncert. I na premijeri celog koncerta 04.12.1845. godine u Drezdenu solistica je bila Klara. Klara je nadživela Roberta 40 godina.

Herman i Doroteja

Gete (Johann Wolfgang von Goethe, 1749.-1832.) je 1797. godine napisao ep u heksametru "Herman i Doroteja" (Hermann und Dorothea). Robert Šuman je u njemu prepoznao Klarinu i svoju životnu priču: i oni su se venčali uprkos protivljenju roditelja. To delo je jako uzbudilo Roberta te je iste godine po njemu napisao Uvertiru "Herman i Doroteja" op. 136 . To je treće Šumanovo delo koje citira francusku himnu "Marseljezu" (La Marseillaise).

Una porcheria tedesca

Mocartova (Wolfgang Amadeus Mozart, 1756.-1791.) opera "Titovo milosrđe" s libretom na italijanskom jeziku naručena je za krunidbu Leoploda Drugog za kralja Bohemije. Premijerno je izvedena 06.09.1791. godine u Pragu. Po anegdoti, Leopoldova supruga, carica Marija Lujza se na premijeri vrlo pogrdno izrazila o operi rečima una porcheria tedesca, tj. "nemačka svinjarija".

Igra školice

Mocartu je jedna od omiljenih kompozicija bio Rondo za klavir i orkestar u D-duru KV 382 i često ga je izvodio na koncertima. Za preseljenje iz Salcburga u Beč 1781. godine, Rondom je zamenio 3. stavak svog prvog samostalnog Klavirskog koncerta br. 5 KV 175 (prva četiri koncerta su pastiči), jer je smatrao da će Rondo biti pogodniji Bečkoj publici. Zapravo je Rondo tema s varijacijama, pa je bio pogodan kao lajtmotiv američke avanturističke komedije "Igra školice" (Hopscotch) iz 1980. godine. I u ostatku filma je pretežno Mocartova muzika.

Akademija

Pojam "akademija" potiče od naziva mesta na kome je Platon držao školu filozofije. Zajedničke teme u nekom području, kao što su razne škole, naučne, filozofske ili umetničke rasprave, bile su počevši od renesanse osnova za stvaranje raznih institucija, koje su pritom preuzele glavno značenje pojma "akademija".
Od kraja 18. veka akademijom su nazivani popularni koncerti koje su održavali mnogi muzičari. Najpoznatiji od njih je Mocart, s mnogobrojnim akademijama održanim nakon preseljenja iz Salcburga u Beč 1781. godine. To su, u stvari, pretplatnički koncerti na kojima je, pored starih, predstavljao svoja nova dela, kao na primer na Akademiji 23.03.1783. godine .

Nema grejanja

Bethoven je 22.12.1808. godine održao veliku akademiju na kojoj je predstavio isključivo svoja nova dela: Simfonije br. 6 i 5, Klavirski koncert br. 4, ariju za sopran, dva stavka Mise u C-duru i improvizaciju Fantazije za klavir. Akademija je trajala četiri sata (neverovatno za naše pojmove, pogotovo za NSO gde koncerti obično traju oko 45 do 90 minuta), u sali bez grejanja. Bethoven je kao efektno finale zamislio Fantaziju za klavir, hor i orkestar u c-molu , koja je trebala objediniti sve prethodne izvođače. Fantazija se smatra pretečom "Ode radosti".

84 Džordža

Na otvaranju Olimpijskih igara 1984. u Los Anđelesu "Rapsodija u plavom" je izvedena na 84 klavira. Pijanisti su bili isključivo muškarci - u obrazloženju Organizacionog odbora "zašto nema žena?" stoji da svaki od muškaraca predstavlja Džordža Geršvina.

Summertime

Summertime (kod nas poznata kao "Samertajm", "Leto", "Letnje doba", "Letnje vreme") je uspavanka, arija Klare u a-molu u bluz-stilu iz prvog čina opere "Porgi i Bes" Džordža Geršvina. Ali, kad su se džezisti dokopali kompozicije, postala je džez-standard i jedna je od najobrađivanijih kompozicija u istoriji snimanja muzike.

Džez-standard je muzička kompozicija iz džez-repertoara koja je naročito poznata i popularna među izvođačima i slušaocima. Nisu sve kompozicije napisali kompozitori džeza - mnoge potiču iz mjuzikla, popularnih melodija, pa čak i iz narodne muzike. Popis dela nije konačan, i vremenom se menjao. Kako džez-muzika nije strogo vezana za notne zapise, već dozvoljava slobodu izvođenja, većina muzičara ima svoju obradu, pa je broj obrada jedno od merila važnosti kompozicije. Kompozicija St. Louis Blues iz 1914. godine je 20 godina bila na vrhu popisa, ali sad primat drži kompozicija Body and Soul ("Dajem ti telo i dušu", iz 1930. godine). Na drugom mestu je All the Things You Are ("Sve što si ti", 1939). Summertime je na trećem mestu, s preko 33.000 snimaka obradâ raznih pevača i grupa.

Mađarske igre

Jedno od najpoznatijih Bramsovih (Johannes Brahms) dela su "Mađarske igre" (Ungarische Tänze). To je zbirka od 21 kompozicije koje je Brams napisao za klavir čeveroručno. Sâm je orkestrirao igre br 1, 3 i 10, a ostale drugi kompozitori. Izvorne Bramsove igre su br. 11, 14 i 16, a ostale su obrade mađarskih narodnih plesova, osim igre br. 5, verovatno najpoznatije iz opusa. Za nju je Brams mislio da je narodna, a u stvari je bazirana na kompoziciji Erinnerung an Bartfeld (Sećanje na Bardejov) koju je napisao Bela Keler (Béla Kéler).

Duet pijanista

Dva pijanista mogu svirati svaki na svom klaviru - uobičajen naziv je klavirski duo. A mogu svirati i na jednom klaviru - u tom slučaju radi se o "klaviru za 4 ruke" ili "klaviru četveroručno" (nem. Zu vier Händen, it. a quattro mani). Klavir je doživeo radikalne promene u industrijskoj revoluciji krajem 18. veka. Između ostalog, proširena je i klavijatura (od 5 na 6 i 7 oktava). To je omogućavalo da dva pijanista sede za istim klavirom. Porastom kupovne moći, klavir su počele kupovati i građanske porodice. Postalo je popularno sviranje u paru, pa su kompozitori odgovorili zahtevima tržišta: ili su pisali dela za klavir četveroručno, ili su za klavir četveroručno radili transkripcije svojih ranijih dela. Na primer, Šubert je napisao 37 dela za klavir četveroručno, Bramsove Mađarske (21) i Dvoržakove Slovenske igre (16) prvo su napisane za klavir četveroručno, a Raf je uradio transkripciju svoje Simfonijete u F-duru. Takva dela dobro su se prodavala za "kućnu upotrebu", a uz to su bila pogodna za pedagoški rad, kad su učitelj i učenik mogli zajedno svirati.

Šake ko lopate

Kompozitori su prerađivali dela Musorgskoga iz više razloga, najčešće radi ispravljanje grešaka zbog nebrige autora (konzumirao previše vodke, što je i bio razlog njegove prerane smrti). Musorgski je bio gorostas pa su mu i šake bile ogromne. U "Slikama s izložbe" napisao je pasaže za veliki pedalj svojih šaka, koje većina prosečnih pijanista nije mogla izvesti.

Kakanija

Johan Štraus, otac (Johann Strauss, Vater, 1804.-1849.) je svoj čuveni "Radecki marš" posvetio feldmaršalu Jozefu Radeckom i Carsko-Kraljevskoj armiji. Pridev "carski i kraljevski" (nem. kaiserlich und königlich), koji se koristi da označi pripadnost (institucije, objekti), često se skraćivao na oblike k. und k., k. u. k. i ređe na k. k. Potonji oblik, srican kao "kaka", kod Slovena ima isto značenje. Kakanija je u istočnoslovenskim jezicima bio podrugljiv naziv za Habzburšku monarhiju, sastavljenu od austrijskog carstva i mađarskog kraljevstva.

Marsija

Marsija (gr. Μαρσύας) je satir iz grčke mitologije. O njemu postoje dve legende. Po jednoj, izumeo je aulos, frulu s dve cevi. Po drugoj legendi, aulos je izumela boginja Atina, ali kad se pogledala u ogledalo i videla svoj smešni lik s naduvanim obrazima, odbacila ju je i stavila prokletstvo da onaj ko nađe frulu bude strogo kažnjen. Marsija je našao frulu i izazvao Apolona na takmičenje, u kome pobednik bira nagradu. Pobedio je Apolon i Marsiji je živom odrao kožu, kao primer da ne treba izazivati bogove. Marsijina sudbina nadahnula je mnoge antičke i renesansne likovne umetnike, a tako i Aniša Kapura za skulpturu "Marsija" (Marsyas). Skulptura dimenzija 150×23×35 metara je od oktobra 2002. do aprila 2003. bila izložena u galeriji Tate Modern u Londonu. Po narudžbi Galerije, Arvo Pert je napisao kompoziciju Lamentate, koja je premijerno izvedena 07.02.2003. godine.

Hajdnov humor

Za "Oca simfonije" moglo bi se reći i da je "Otac muzičkih šala". U mnoge svoje simfonije (a i u druga dela) Hajdn je ubacivao muzičke šale, elemente koji se ne uklapaju ili ih slušaoci ne očekuju. Simfonija br. 104 u D-duru, "Londonska" (koja je u NSO-u trebala biti izvedena 19.11.2021. godine) sadrži jednu takvu šalu: pri kraju kadence menueta (3. stavak) ubacuje iznenadnu dvotaktnu pauzu, a zatim je preslikava i u trio.

Piano, pianissimo, fortissimo

Jedna od poznatijih Hajdnovih muzičkih šala nalazi se u Simfoniji br. 94 u G-duru, drugoj u nizu 12 "Londonskih simfonija". Prema muzičkoj šali, simfonija je na engleskom jeziku poznata kao Surprise Symphony (Simfonija iznenađenja), a na nemačkom kao Paukenschlagsinfonie (Simfonija s udarom timpana).

Drugi stavak simfonije počinje tiho (p, piano, 8 taktova), a zatim se još utišava (pp, pianissimo, 7 taktova). I odjednom, u 16. taktu sledi iznenađenje, grom iz vedra neba, fortissimo (ff, vrlo glasno) celog orkestra. Stavak dalje nastavlja tiho, kao da se ništa nije dogodilo.

Dva Hajdnova biografa različito navode povod nastanka šale:

• U kasnim Hajdnovim godinama, na šaljivo pitanje Hajdnovog biografa Georga Grizingera (Georg August Griesinger) "je li hteo probuditi Engleze koji su zaspali na koncertu", Hajdn je odgovorio da nije imao na umu buđenje publike, već mu je namera bila iznenaditi publiku nečim novim, a i da nadmaši svog učenika Ignaca Plejela (nem. Ignaz Josef Pleyel / fr. Ignace Joseph Pleyel, 1757.-1831.) koji je pre njega imao uspešne koncerte u Londonu.

• Međutim, Albert Dies, takođe Hajdnov biograf, galerist kod Esterhazijevih, daje drugačiji opis: Hajdn je na premijeri simfonije sedeo za klavirom i dirigovao, kad je s ogorčenjem primetio da gospodin u prvom redu drema i to je shvatio kao uvredu. Za osvetu je u hodu smislio šalu s izmenom dinamike u 16. taktu drugog stavka i instruirao timpanista da uzme debele palice i nemilosrdno udari. Svi spavači su se probudili i uznemireno međusobno zagledali, a navodno se pritom i jedna žena onesvestila i morala je biti iznesena iz sale. Šala se ne javlja u izvornoj partituri, ali je simfonija zadržala šalu u kasnijim izvođenjima.

Oproštajna simfonija

Hajdnova Simfonija br. 45 u fis-molu iz 1772. godine prepuna je eksperimenata. Međutim, poznata je kao "Oproštajna" (Abschiedssinfonie, naziv nije dao Hajdn), prema anegdoti o nastanku finala.

Te godine knez Mikloš Esterhazi je hteo da produži boravak u letnjoj rezidenciji Esterhaza u Mađarskoj za nekoliko nedelja. Hajdn je uz rezidenciju imao četverosobni stan, ali mnogi muzičari ostavili su porodice u Austriji i, čeznuvši za domom, obratili su se Hajdnu (na dužnosti kapelnika) za pomoć. Hajdn je došao na lukavu ideju: napisao je simfoniju u kojoj u adađu 4. stavka jedan po jedan instrument utihne. A svaki muzičar je dobio uputu, čim njegova deonica završi, da ustane, ugasi sveću, spakuje instrument i ode, dok na kraju ne ostanu samo dve violine (Hajdn i njegov koncertmajstor). Knez je shvatio poruku i već sutradan je naredio povratak.

Pozdravna simfonija

Ako postoji "Oproštajna", zašto ne bi postojala i "Pozdravna simfonija"? P. D. Q. Bach je napisao "Pozdravnu simfoniju u D-duru" ("Howdy" Symphony in D Major) u kojoj, nasuprot "Oproštajnoj", u prvom stavku muzičari postupno dolaze na scenu.

P. D. Q. Bach je izmišljeni kompozitor, lik koji je stvorio i na koncertima predstavljao"Profesor" Piter Šikeli (Peter Schickele). Sva njegova dela su komični aranžmani i parodije postojećih dela klasične muzike, kao i kalamburi na naslove (npr. A Little Nightmare Music - Mala košmarna muzika, prema A Little Night Music - Mocartova Mala noćna muzika; "Unbegun" Symphony - Nezapočeta simfonija, prema Unfinished Symphony - Šubertova Nedovršena simfonija).

Arhivski moljac

Žan Šantavoan (Jean Chantavoine; Pariz, 17.05.1877. - Misi sir Sen, 16.07.1952.) bio je francuski muzikolog i biograf. Kopajući po bibliotekama pronašao je mnoga pisma, rukopise..., a i dva značajna dela. Rukopis "sklonjene" Bizeove Simfonije u C-duru pronašao je u biblioteci Pariskog konzervatorija (Conservatoire de Paris) 1933. godine. A 30 godina pre Simfonije, 1903. godine u biblioteci Opere Garnije (Opéra Garnier) iskopao je jedinu Listovu operu "Don Sančo ili Dvorac ljubavi" (Don Sanche ou Le château d’amour) iz 1825 godine, za koju se smatralo da je izgubljena.

Dve premijere

Pučini je 1920. godine započeo operu "Turandot" i uradio je veći deo pre no što je umro. Nakon Pučinijeve smrti, operu je dovršio Franko Alfano (Franco). Čuveni Arturo Toskanini (Toscanini) takođe nije dovršio operu. Ali, on je to učinio namerno (navodno prema Pučinijevoj želji): na premijeri 25.04.1926. godine u Milanu Toskanini je izveo deo opere samo do mesta u 3. činu gde završava Pučinijeva partitura i objavio: Qui finisce l'opera, perché a questo punto il maestro è morto (ovde završava opera, jer u ovom trenutku maestro je mrtav). Javljaju se i drugačiji navodi objave, ali suština je ista. Premijera cele opere, s Alfanovom doradom, izvedena je sledećeg dana.

Hibridi na njivi NSO-a

Niški simfonijski orkestar je 24.01.2018. godine doneo Program rada za 2018. godinu i dostavio Skupštini Grada Niša na usvajanje. Za koncert 20.09.2018. planiram je program: Mendelsonova Uvertira "Hibridi" (Хибриди!), Mendelsonova "Škotska simfonija" i Mocartov Koncert za klarinet i orkestar u A-duru, KV 622.

Koncert s tim sadržajem nije održan [nisu našli Uvertiru pod tim imenom?], ali je ipak NSO gradskoj upravi podneo izveštaj o održanom koncertu, u kojem se ponavlja naslov "Hibridi". [Još mi nešto nije jasno u tom izveštaju: kako je na klaviru sviran Mocartov Koncert za klarinet?]

Ako koza laže, Log ne laže:
• Program rada NSO-a za 2018. godinu
• Izveštaj o radu NSO-a za 2018. godinu

Takođe u tim dokumentima: "Slike s izložbe" Musorgskoga (za 11.10.2018.) su ispravno napisali, delo nisu izveli, ali su ga naveli među održanim koncertima. [Nema veze, to ionako niko ne čita. Ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim.]

Ako nekom nije jasan podnaslov: naziv dela je Hebridi, prema škotskom otočju po kome je Mendelson naslovio Uvertiru (pogledajte članak na Wikipediji koji je rađen na osnovu vodiča pripremanog za navedeni koncert).