Niški simfonijski orkestar
Neslužbeni program
Dirigent: Svilen Simeonov
Solist: Sokolj Toto, klarinet
| Feliks Mendelson Bartoldi | Koncertna uvertira "Hebridi" u h-molu, op. 26 |
| Feliks Mendelson Bartoldi | Simfonija br. 3 u a-molu op. 56 ("Škotska") |
|
|
| Volfgang Amadeus Mocart | Koncert za klarinet i orkestar u A-duru, KV 622 |
|
O izvođačima:
Svilen Simeonov je bugarski dirigent i klarinetist. Rođen je 1962. godine u Šumenu. Jedan je od najistaknutijih bugarskih dirigenata, s visokom međunarodnom reputacijom. Na Državnoj muzičkoj akademiji "Prof. Pančo Vladigerov" u Sofiji završio je klarinet u klasi profesora Save Dimitrova. Dirigovanje je završio na Akademiji za muzičku, plesnu i likovnu umetnost u Plovdivu i specijalizirao u Beču kod profesora Salvadora Mas Kondea (Salvador Mas Konde). Čest je gostujući dirigent izvan Bugarske, nastupao je s vrhunskim muzičarima u mnogim značajnim svetskim dvoranama, kao što je na primer Berlinska filharmonija. Zapažena izvođenja ima i s Niškim simfonijskim orkestrom, čiji je glavni gostujući dirigent. Osim koncertiranjem, maestro Simeonov aktivno se bavi i pedagoškim radom, vodi majstorske kurseve, a često je pozivan i u žirije na takmičenjima i festivalima širom sveta. Za svoj umetnički rad dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja.
Sokolj Toto (Sokol Toto) je albanski klarinetist i dirigent. ...
Niški simfonijski orkestar osnovan je 1952. godine pod imenom "Simfonijski orkestar Radio Niša" i od tada jedna je od najznačajnijih institucija kulture u Srbiji. Sarađivao je s mnogobrojnim vodećim umetnicima iz zemlje i inostranstva. Nastupao je širom Evrope, kao i na značajnijim festivalima, na primer na Dubrovačkim letnjim igrama, Mokranjčevim danima u Negotinu i festivalu Olympus u Grčkoj. NSO je osnivač i organizator Niških muzičkih svečanosti (NIMUS), značajnog festivala s 30-godišnjom tradicijom. Za svoj rad Orkestar je dobio više nagrada i priznanja.
Kompozitori i dela
Feliks Mendelson Bartoldi (Felix Mendelssohn Bartholdy; Hamburg, 03.02.1809. - Lajpcig, 04.11.1847.) bio je nemački kompozitor, pijanist i orguljaš iz perioda ranog romantizma. Pisao je simfonije, koncerte, oratorijume, klavirsku i kamernu muziku... Na popisu MWV (Mendelssohn-Werkverzeichnis) iz 2009. nalazi se 750 kompozicija u 26 grupa. Zaslužan je i za popularizaciju dela u to vreme zaboravljenih kompozitora G. F. Hendla i J. S. Baha.
Mendelson je između 1829. i 1847. godine deset puta boravio u Velikoj Britaniji, u ukupnom trajanju oko 20 meseci. Za vreme prvog boravka 1929. godine posetio je i Škotsku, koja je na njega ostavila snažan dojam, te je odatle dobio inspiraciju za svoja dva čuvena dela: Koncertnu uvertiru "Hebridi" i Simfoniju br. 3 u a-molu.
• Koncertna uvertira "Hebridi" u h-molu, op. 26, MWV P7
Mendelson je uvertiru pod prvim naslovom "Usamljeno ostrvo" (Die einsame Insel) napisao 1830. godine, nakon posete 08.08.1829. godine Fingalovoj pećini na ostrvu Stafa u Škotskom arhipelagu Unutrašnji Hebridi. U kasnijoj verziji Mendelson joj je promenio ime u "Hebridi" (Die Hebriden) i ta je verzija premijerno izvedena 14.05.1832. u Londonu. Konačnu verziju završio je 20.06.1832. godine, premijera je bila 10.01.1833. u Berlinu, Mendelson je bio dirigent. Uvertira je poznata i pod imenom "Fingalova pećina" (Die Fingalshöhle), kako je Mendelson napisao na partituri i kako ju je kasnije nazvao izdavač.
U kompoziciji se suprotstavljaju dve teme. Glavna opisuje burno more oko pećine, valjanje i povremenu grmljavinu talasa. Druga tema opisuje osećanje mira i usamljenosti u velikoj pećini.
Uobičajeno trajanje uvertire je oko 11 minuta.
• Simfonija br. 3 u a-molu op. 56, MWV N18 ("Škotska")
Ovo je poslednja simfonija koju je Mendelson završio, nakon "Italijanske" i "Reformacije", ali je objavljena kao treća i stoga nosi broj 3. Skice za simfoniju napisao je još 1829. godine pri prvoj poseti Škotskoj, ali se ne zna kad je nastavio rad na njoj. Završio ju je 20.01.1842. godine, a premijerno je izvedena u Lajpcigu 03.03.1842. godine i Mendelson je bio dirigent.
Mendelson je pokušao da delimično zaobiđe klasičnu čevorostavačnu formu simfonije tako što je napisao da se svi stavovi izvode attacca, odnosno u nizu bez pauze, i tako simfonijski ciklus ujedinio u jednu celinu. Time je postigao da stavovi nemaju klasičan završetak. Posebnost simfonije je i da se u svakom stavu javljaju fanfare i ritam marša, koje (uprkos oznaci guerriero [ratnički] u naslovu četvrtog stava) nisu militantni, već romantični herojski element. Svi stavovi su u sonatnoj formi, što takođe nije uobičajeno.
Prvi stav počinje dugim laganim uvodom sa sumornim i melanholičnim raspoloženjem koji je Mendelson skicirao još 1829. godine u Škotskoj. Sledi klasična sonatna forma, u kojoj se u kodi vraća uvodnoj tematici.
Skerco drugog stava je oštri kontrast prvom stavu. Melodijski i ritamski je u stilu škotskog narodnog plesa Scotch snap, ali nije obrađena nijedna izvorna škotska melodija.
U trećem stavu se oseća uticaj Bethovena kroz motive na teme iz njegove Sedme simfonije i Gudačkog kvarteta op. 74. Stavom dominira elegično raspoloženje, isprepleteno s heroizmom.
U četvrtom stavu prepliću se herojski motivi sa škotskim plesom. Nakon reprize, u kodi se ne ponavlja tematika iz razvoja, već Mendelson uvodi novi materijal uz temu iz uvoda s trijumfalnim završetkom.
Uobičajeno trajanje simfonije je oko 40 minuta.
Volfgang Amadeus Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart; Salcburg, 27.01.1756. - Beč, 05.12.1791.) bio je austrijski kompozitor i pijanist iz perioda klasicizma. Nazvan je "čudo od deteta" jer je već kao petogodišnjak počeo da piše muziku i održava koncerte pred evropskim plemstvom, među kojima je i dvaput u oktobru 1762. svirao čembalo pred caricom Marijom Terezijom. Pisao je simfonije, koncerte, opersku, horsku i kamernu muziku... Na popisu KV (Köchel-Verzeichnis) iz 1964. nalazi se 626 kompozicija u skoro svim žanrovima njegovog doba.
• Koncert za klarinet i orkestar u A-duru, KV 622
U Mocartovo doba klarinet je bio nov instrument pa ga je Mocart koristio samo u trima delima: Kegelstatt trio za klavir, klarinet i violu u Es-duru, KV 498 (1786.), Kvintet za klarinet i gudače u A-duru, KV 581 (1789.) i Koncert za klarinet i orkestar u A-duru, KV 622, tako da je ovo njegov jedini koncert za klarinet. Napisao ga je 1791. godine za Antona Štadlera, koji je bio solist na premijeri 16.10.1791. u Pragu. Koncert je napisan u standardnoj trostavačnoj formi, brzi-spori-brzi stav. Da bi postigao veću izražajnost klarineta, Mocart je u duvačkoj sekciji orkestra zadržao samo flaute, fagote i horne.
Prvi stav je u sonatnoj formi. Sastav stava može se prikazati šematski:
• ritornel orkestra s tri glavne i dve sporedne teme • solo ekspozicija • ritornel • razvoj • ritornel • repriza u kojoj se klarinet i orkestar ujedinjuju • ritornel.
Drugi stav je u ternarnoj formi. Dvodelnu glavnu temu uvodi klarinet i zatim ju ponavlja orkestar. U srednjem delu klarinet preuzima vodeću ulogu, a kodom završava ponovljena tema.
Treći stav je napisan u formi ronda. Prva tema ima veseo plesni karakter. Posle prvog ponavljanja teme, stav dobija virtuozni karakter koji vodi u veličanstveni završetak.
Uobičajeno trajanje koncerta je oko 28 minuta.
Trivia & Varia
• MWV je skraćenica od Mendelssohn-Werkverzeichnis - katalog dela Feliksa Mendelsona (Felix Mendelssohn Bartholdy). Katalog je 2009. izdala Saksonska akademija nauka iz Lajpciga. Katalog sadrži 750 kompozicija u 26 grupa (označenih slovima A-Z), a dela su u grupama poređana hronološki. Npr. Simfonija br. 4 u A-duru op. 90 ("Italijanska") označena je kao MWV N 16 = 16. delo u grupi N - simfonije. Sâm Mendelson je brojem opusa označio 72 dela koja je objavio, a ostala (opp. 73-121) označena su pustumno.
• KV ili samo K je skraćenica od Köchel-Verzeichnis odnosno Köchelverzeichnis = Kehelov katalog, hronološki popis Mocartovih dela koji je 1862. izradio Ludvig fon Kehel (Ludwig von Köchel). Poslednji u katalogu je Rekvijem, KV 626. Kasnije, kad su pronađena druga Mocartova dela, popis je revidiran, poslednji put u šestoj reviziji K6 iz 1964. godine. Zbog održanja hronologije na broj su dodavane dodatne oznake, na primer: K1 i K6 547 - Violinska sonata br. 36 u F-duru ("za početnike"), K6 547a - Klavirska sonata u F-duru, ili K1 i K6 626 - Rekvijem u d-molu, K6 626b/48 - Vežbe za prste za klavir u C-duru.
• Sonatna forma, sonatni oblik, ili sonata-allegro je struktura najčešće prvog brzog stava nekog višestavačnog dela (sonate, simfonije) koja se formirala u klasicizmu u 18. veku. Struktura "formalnog modela" se sastoji od ekspozicije, razvoja i reprize. Ekspozicija uvodi jednu ili dve teme stava, obično u kontrastnom stilu, a zaključuje se završnom temom. U razvoju se teme razrađuju, a u reprizi se ponavljaju izmenjene teme iz ekspozicije.
• Koda (iz klasičnolatinskog cauda, preko vulgarnolatinskog i italijanskog coda - doslovno "rep") je muzički pasaž kojim završava muzičko delo ili stav. Može sadržavati samo nekoliko taktova, ali i čitavu tematsku epizodu, kao sažetak ili osvrt na prethodno izloženi materijal. U muzičkoj notaciji znak za kodu se postavlja na početak kode i služi kao oznaka za navigaciju (npr. za ponavljanje Dal segno al Coda - od znaka do kode).
• Ternarna forma ili trodelna pesma je muzički oblik koji se sastoji iz tri dela: iza prvog dela (A) sledi drugi deo (B) i zatim se kao treći deo ponavlja prvi deo (A). Označava se kao ABA ili A-B-A. Najčešće je treći deo izmenjen u odnosu na prvi (ima više ornamentacije) i u tom slučaju se taj deo označava kao A' ili A1.
• Rondo (francuski: rondeau) se u muzici najčešće odnosi na muzičku formu, takozvani francuski stil, u kome se glavna tema (refren, repriza) stalno ponavlja nakon sporednih epizoda (kupleti), A-B-A-C...A. Kao tip muzike, rondo predstavlja brzu i živahnu muziku, uobičajeno allegro. Iako ima izuzetaka, muzika označena kao "rondo" podrazumeva i formu i tip.
• Ritornel (it. ritornello od ritornare - vraćati se) je deo ronda koji se više puta ponavlja i prekida epizodama (kupletima). Kod solističkih koncerata baroka radi se o Ritornel formi, koja predstavlja odeljak s orkestarskim i solističkim deonicama. Vivaldi je ustanovio skup konvencija koji su sledili kasniji kompozitori: ritornel celog orkestra izmenjuje se s epizodama solista; uvodni ritornel sastavljen je od nekoliko manjih delova koji međusobno mogu biti odvojeni i ponavljani ili varirani; kasniji ritorneli obično su nepotpuni, osim završnog koji se potpuno ponavlja; ritorneli određuju tonsku strukturu muzike. Po tom principu, koncert otvara orkestar ritornelom, sledi (često kontrastna) prva epizoda solo instrumenta (A) i tako redom R–A–R–B–R–A–R.
♦ Manje poznati pojmovi iz programa nalaze se na stranici Glosar klasične muzike.
Izvori:
de.wikipedia.org
en.wikipedia.org
imslp.org
ru.wikipedia.org
www.allmusic.com
www.enciklopedija.hr
www.kennedy-center.org
Odricanje od odgovornosti (Disclaimer):
Ovo nije službena stranica Niškog simfonijskog orkestra, Niški simfonijski orkestar nije uključen u njenu izradu i sadržaj ne predstavlja stav Orkestra.
Službena stranica Niškog simfonijskog orkestra je na adresi www.simfonijski.com
.
Podaci s ove stranice su informativnog karaktera i koristite ih na svoju odgovornost. Autor ne snosi nikakvu odgovornost za tačnost ni za posledice nastale korišćenjem objavljenih informacija.
Tekst ove stranice slobodan je za kopiranje.