Glosar klasične muzike

Definicija glosara, kako sam napisao na Wikipediji: Glosar (lat. glossarium, grč. γλωσσάριο, od γλῶσσα, glosa – jezik, nepoznata reč) je mali rečnik, popis pojmova iz određene oblasti s objašnjenjima. Načelno se nalazi na kraju knjige ili članka i sadržava nove pojmove, ili malo poznate, teške ili zastarele reči. Običan glosar sadržava mali radni rečnik i definicije za pojmove koji se često spominju, obično s idiomima i metaforama vezanim za kulturu.

Ako ste muzički stručnjak - ova stranica nije za Vas. Ovo je popis muzičkih termina koji se javljaju u programima za koncerte Niškog simfonijskog orkestra, ali i drugih vezanih termina manje poznatih prosečno obrazovanoj populaciji. Glosar nije rađen sistematski (po bilo kakvom ključu), već se stalno dopunjava pojmovima koji se jave u pripremi novih programâ ili u opisu postojećih pojmova. Materijal je izložen na najjednostavniji mogući način, bez suvišnog korišćenja stručnih termina, kako bi bio razumljiv široj populaciji. Stoga opisi termina mogu biti nepotpuni ili neprecizni. Za potpunije informacije možete posetiti stranice navedene uz natuknice ili u izvorima, a možete i upisati muzičku školu 😉

Većina termina je italijanska i oni će, kao i ostale strane reči, biti ispisani kurzivom. Ne-italijansko poreklo će biti naznačeno u opisu. Ponegde je [u uglastim zagradama] naveden izgovor. Pojedini pojmovi imaće poveznicu na odgovarajući članak s Interneta.

Sadržaj:   ABCČĆDĐEFGHIJKLLjMNNjOPQRSŠTUVWXYZŽIzvori

A

accelerando, acc., accel.

Oznake u partituri za postepeno ubrzavanje tempa. Suprotno: ritardando.

adagio

Oznaka tempa: sporo, lagano, izražajno (66–76 d/m).

ad libitum, ad lib.

Iz latinskog: ad libitum - slobodno, po volji. Oznaka da se neki delovi ili stavovi mogu izostaviti, ili da je izbor instrumenata ili tempa slobodan. Sinonim na italijanskom je а piacere.

akcent

Akcent je oznaka u partituri i upućuje da neku notu, akord ili pasaž treba odsvirati glasnije u odnosu na susedne note. U partituri se označava znakom > iznad ili ispod glave note. Služi za oblikovanje muzičke fraze u artikulaciji i prozodiji.

akompanjirati

Akompanjirati i izvedenica akompanjon su reči preuzete iz francuskog jezika, accompagner - pratiti i compagnon - saradnik. Obično se ovim pojmovima opisuje muzičar koji, najčešće na klaviru, prati ili sarađuje s drugim muzičarem, a da pritom nema podređenu ulogu, kakvu podrazumevaju pojmovi "pratiti" i "pratnja".

aleluja

Aleluja u judaizmu i hrišćanstvu je liturgijski usklik radosti u slavu Boga. Doslovno značenje je "hvalite Jehovu". Kao "haleluja" potiče iz hebrejskog הללו יה [halëlū Jāh]. Oblik aleluja preuzet je iz grčkog ἀλληλούϊα [allēluia] u istočnoj i iz latinskog (h)alleluia u zapadnoj varijanti hrišćanstva. Aleluja se javlja na početku i/ili kraju liturgijskih pesama i u misama. Jedna od najpoznatijih je Hendlova Aleluja iz oratorija Mesija HWV 56 (Georg Friedrich Händel; Hallelujah, završni hor drugog dela oratorija; Messiah, oratorij na engleskom jeziku za orkestar, 4 solista (SATB) i hor).

al, alla

Predlog s dva značenja: do ili kao (na način, u stilu). Koristi se uz druge izraze, al pred imenicama muškog i alla pred imenicama ženskog roda. Na primer, al fine - do kraja, al modo di marcia = alla marcia - u stilu marša.

alcuna licenza

"Bez ograničenja", označava se kao con alcuna licenza i znači da se svira s izvesnom slobodom u vremenu, slično rubatu.

allegro

Oznaka tempa: brzo (120–156 d/m).
molto allegro ili allegro molto je nešto brže od allegra, ali u istom rasponu.
allegro moderato, umereno, blizu allegru (116–120 d/m).

allegretto

Oznaka tempa: umereno brzo (112–120 d/m)

amoroso, con amore

Nežno, ljupko, s ljubavlju.

andante

Oznaka tempa: kao u šetnji, lagano, umereni tempo (76-108 d/m)

ansambl

Ansambl (iz francuskog ensemble - zajedno) je grupa reproduktivnih umetnika koji zajedno izvode neko umetničko delo (umetničko osoblje). U muzici ansambl predstavlja instrumentalni sastav proizvoljne veličine (trio, kvartet... pa do simfonijskog orkestra), ili hor, ili oboje.

antrakt

Antrakt (fr. entr'acte - među+čin) je instrumentalni odlomak koji se izvodi u pauzi između činova ili scena muzičko-scenskih dela, a ponekad i u pozorištu. Iako je praktično sinonim za intermeco, antrakt služi i kao uvertira u 2. (3. ili 4.) čin muzičko-scenskog dela. Antrakt služi za povezivanje radnje dok je zavesa spuštena (za promenu scenografije ili kostima), za premošćivanje dve radnje ili prelaz između različitog raspoloženja dva čina.

а piacere

Sinonim za ad libitum.

arija

Arija (aria - napev) je solistička vokalna kompozicija, najčešće uz instrumentalnu pratnju. Iako se može javiti i kao samostalna koncertna arija, arija je obično deo većeg muzičkog dela, tipično u operi, a javlja se i u oratoriju i kantati.

artikulacija

Artikulacija je način povezivanja tonova za postizanje određenog efekta.

> akcent
marcato
legato
staccato
tenuto
assai

Vrlo, jako. Koristi se uz oznake za tempo, dinamiku, artikulaciju, npr. allegro assai - vrlo brzo.

a tempo

Oznaka u partituri za vraćanje na brzinu koja je prethodila usporavanju (ritardando), ubrzavanju (accelerando) ili rubatu. (Ne mešati s tempo primo.)

attacca

Instrukcija na kraju stava da pauza do sledećeg stava treba biti kratka ili izostavljena, bez prekida u izvođenju.

B

B

B je oznaka identifikacije dela Antonjina Dvoržaka (Antonín Dvořák). Oznaka je inicijal prezimena češkog muzikologa Jarmila Burghausera koji je 1960. objavio "Tematski katalog, bibliografija, pregled života i dela Antonjina Dvoržaka" (Antonín Dvořák - Tematicky katalog, bibliografie, prehled zivota a dila). Katalog sadrži tačan hronološki redosled dela, za razliku od Dvoržakovog označavanja broja opusa: izdavači su često, kao umetniku u procvatu, radi reklame, stavljali veći broj opusa, a sâm Dvoržak je namerno davao manji broj opusa da bi ih prodao mimo ugovora s izdavačima, pa se stoga javljaju i višestruki brojevi opusa (op. 12 čak za pet dela!).

balet

Balet (po francuskom ballet, iz italijanskog balletto, deminutiv od ballo - ples) je naziv za muziku koja radnju izražava uz koreografiranu plesnu scensku formu. Radnju (slično operi) plesači (balerine i baletani) prikazuju plesom - pantomimom. Balet može biti i bez radnje ("apsolutna muzika"). Baletne tačke mogu biti uključene kao epizode u operu ili kao ilustracija nekog koncertnog dela (npr. valcera).

barkarola

Barkarola (it. barcarola, od barca - barka) je stilizirana pesma venecijanskih gondolijera u 6/8 ili 12/8 taktu. Melodija mirnog karaktera dočarava plovidbu kanalima Venecije. U doba romantizma uvodi se u operu, a zatim i u vokalnu i instrumentalnu muziku. Najpoznatijom barkarolom smatra se Belle nuit, ô nuit d'amour (Lepa noći, o, noći ljubavi), duet iz 3. čina opere "Hofmanove priče" Žaka Ofenbaha (fr. Les contes d'Hoffmann, Jacques Offenbach). Ta barkarola je prerađena iz pesme Komm' zu uns (dođi k nama) koju peva hor nimfi u 3. činu Ofenbahove opere "Rajnske nimfe" (Les fées du Rhin).

barok

Barok je stil u muzici u periodu od 1600. do 1750. godine, nakon renesanse, a pre klasicizma. Razvija se instrumentalna muzika, zamah hvataju opera i oratorij. Značajniji kompozitori su Bah, Hendl, Teleman, Vivaldi i mnogi drugi.
Poreklo reči: iz portugalskog barocco - biser nepravilnog oblika, reč je ušla u francuski jezik kao baroque i koristila se u istom značenju. U muzici se reč koristi od 1734. godine kad je (nepoznati) kritičar Ramoove opere "Hipolit i Arisija" napisao "du barocque" prigovarajući da "muzika nema koherentnu melodiju, ispunjena je neprekidnim disonacama, stalno menja tonalitet i tempo..." i kasnije se proširila na svu umetnost.

basso continuo

Basso continuo (it. neprekidan, kontinualan bas; često samo continuo) ili generalbas (nem. Generalbass - opšti bas) je način zapisivanja instrumentalne pratnje u baroku. Basovske deonice označene su samo pojedinačnim notama ili brojevima na osnovu kojih su izvođači improvizovali pratnju. Sastav instrumenata takođe je bio prepušten izvođačima: mogli su biti uključeni svi instrumenti koji u rasponu tonova imaju bas-registar (npr. čelo, kontrabas, fagot), ali je morao biti uključen i najmanje jedan instrument koji je mogao svirati akorde (npr. klavir, gitara, harfa). Kad se u 18. veku pojavila potreba za preciznim i potpunim zapisivanjem muzike, basso continuo je izbačen iz prakse.

BWV

BWV je skraćenica od Bach-Werke-Verzeichnis, popis dela Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach). Uredio ga je Volfgang Šmider (Wolfgang Schmieder) i objavio 1950. Katalog navodi kompozicije u 13 žanrova (kantate 1-224, moteti 225-231, ... kolekcija kanona i fuga 1079-1080). Dodatak navodi još tri grupe kompozicija: izgubljene (1-23), nejasnog porekla (24-155) i kompozicije koje su pripisane Bahu, a kasnije je utvrđeno da nisu njegove (156-189). Katalog je dopunjen 1998. i sadrži 1126 kompozicija i 213 u dodatku.

C

c., col, col', colla, con

Doslovno predlog "s" (col pred imenicom muškog, colla pred imenicom ženskog roda), instrukcija za način izvođenja. Koristi se uz druge izraze, npr. con amore - s ljubavlju, nežno; col legno - drvom, sviranje lukom gudala umesto strunama, udarom ili vučenjem.

cantabile

Pevljivo, izražajno.

cantata

Kantata, vokalna kompozicija u nekoliko stavova, popularna u baroku, s instrumentalnom pratnjom, obično uključuje i hor.

canzonetta

Popularna italijanska vokalna kompozicija, nastala oko 1560. godine. Kad se u 18. proširila izvan Italije, ima značenje pesme za glas i pratnju, obično u sekularnom stilu.

concerto

Koncert (iz italijanske reči concerto [končerto], prvi put upotrebljene u 16. veku, verovatno prema spoju latinskih reči conserere - vezati i certamen - nadmetanje, borba) je muzička kompozicija koja današnje značenje dobija u baroku. Uobičajeno je pisan za jedan instrument i orkestar (ili grupu instrumenata). Ređe su pisani za dva instrumenta, a u baroku su bili popularni concerti grossi za 3 do 6 solističkih instrumenata i ansambl. Osnova je kontrast (nadmetanje) između jednog ili više solistâ i ostatka orkestra. Uobičajeno pri kraju prvog stava solist izvodi kadencu. Obično imaju tri stava (brzi - lagani - brzi), retko četiri (brzi - lagani - umereni - brzi), od kojih su prvi, a često i poslednji, pisani u takozvanoj "sonatnoj formi". Drugo značenje: → koncert.

Č

Ć

D

D

D je oznaka identifikacije dela Franca Šuberta (Franz Schubert). Oznaka je inicijal prezimena austrijskog muzikologa Otoa Eriha Dojča (Otto Erich Deutsch) koji je 1951. u Londonu objavio Schubert: Thematic Catalogue of all his Works in Chronological Order (Šubert: tematski katalog svih njegovih dela u hronološkom redu), takozvani Deutsch catalogue (Dojčev katalog), s detaljima 1515 dela. Revidirani popis objavljen je u Nemačkoj 1978.

dinamika

Dinamika u muzici predstavlja stepen jačine tonova i njihov odnos. Dinamikom kompozitor ističe određeno raspoloženje. Tipičan raspon stepena je, od najglasnijeg (oko 100dB) do najtišeg (oko 40dB):

Jačina je relativna, tako da ista oznaka u različitim delovima partiture ne mora predstavljati istu jačinu, već predstavlja odnos jačina, npr. p će biti tiše od mp. Postupna promena glasnoće označava se rečima i/ili znacima (tzv. "šnale"): crescendo (razvučeno <) - pojačavanje, decrescendo ili diminuendo (razvučeno >) - utišavanje. Oznake dinamike pišu se ispod, ali kod vokalnih kompozicija mogu biti i iznad notnih linija.

dirigent

Dirigent (iz latinskog dirigens - koji upravlja, upravljački) je reproduktivni umetnik koji pokretima ruku upravlja izvođenjem vokalnog, instrumentalnog ili vokalnoinstrumentalnog ansambla, a često koristi i palicu koju muzičari lakše uočavaju. Ponekad se služi mimikom i pokretima tela kako bi sugestivnije delovao na orkestar. Dirigent na probama priprema ansambl tumačeći muzičarima notni tekst i svoju interpretaciju, daje instrukcije za izvođenje, određuje tempo, dinamiku i druge elemente kompozicije. Usto osigurava pravovremeni nastup određenog instrumenta. Nastup na koncertu je rezultat tih priprema.
• Detaljnije o temi: članak Dirigiranje external link na Wikipediji na hrvatskom jeziku.

doba

Doba (imenica ženskog roda; češ. doba, eng. beat [bit], fr. temps, nem. Schlag [šlag], rus. доля [dolja]) je vremenska mera takta. To je preciznije navođenja brzine dela. Broj (otkucaja metronoma u minuti) se nalazi iznad notnog zapisa, npr. Allegro ( =133), tj. 133 dobe u minuti. Doba se može opisati kao ritam kojim slušaoci cupkaju nogom dok slušaju neku melodiju.

Đ

E

etida

Etida (fr. étude - učiti) je instrumentalna kompozicija namenjena usavršavanju u tehnici sviranja. Javila se početkom 19. veka uz procvat virtuoznog sviranja, najčešće na tehnički zahtevnom klaviru. U etide spadaju i virtuozne preteče za instrumente s klavijaturom, neke tokate, fantazije i preludiji. Iako su klavirske najbrojnije, etide su pisane i za druge instrumente.

F

fiamma

Plamen. con fiamma - vatreno.

filharmonija

Filharmonija ≈ ljubav prema muzici, iz starogrčkog φιλία + ἁρμονία [philía + harmonía]. Drugi naziv za simfonijski orkestar ili ustanovu koja se bavi simfonijskom muzikom. Takođe deo naziva nekih orkestara - nema razlike između "simfonijski" i "filharmonijski" ni u sastavu ni u ulozi, ali se različitim imenovanjem razlikuju dva orkestra iz istog mesta, na primer Berliner Symphoniker (Berlinski simfoničari) i mnogo poznatiji Berliner Philharmoniker (Berlinski filharmoničari).

finale

Poslednji stav dela s više stavova (sonata, simfonija) ili završna scena pojedinog čina u klasičnoj operi. Uopšteno: rasplet, svršetak.

forte, fortissimo, fortississimo

Glasno, vrlo glasno, vrlo vrlo glasno. → dinamika.

forzando, forzato

U partituri oznaka za akcent. → sforzando, sforzato. forzatissimo - više pojačano, naglašenije.

fuga

Fuga (preko italijanskog, iz latinskog fuga - beg, trk) je složena kompozicija u kojoj dva ili više glasova na različitim visinama tehnikom imitacije ponavljaju određenu temu po načelima kontrapunkta. Fuga može biti samostalna kompozicija, često s prethodećim preludijem. Fuga i fugalna struktura se takođe koriste i unutar drugih formi, kao što su kantate, mise, koncerti, simfonije ili uvertire. Konačan složen oblik fugi dao je J. S. Bah, a uz njega je po vokalnim fugama poznat G. F. Hendl.

furioso

Divlje, burno.

G

G

G je oznaka identifikacije dela Luiđija Bokerinija (Luigi Boccherini). Oznaka je inicijal prezimena francuskog muzikologa Iva Žerara (Yves Gérard) koji je 1969. u Londonu objavio Gérard catalog (Žerarov katalog), popis dela Luiđija Bokerinija. Bokerini je za života označio broj opusa samo za 64 dela koja je objavio, dok Žerarov katalog sadrži 580 dela.

gigue, giga

žiga

H

Hob.

Hob. je identifikator kojim se označavaju dela Jozefa Hajdna (Joseph Haydn). Oznaka je deo prezimena holandskog muzikologa Antonija van Hobokena (Anthony van Hoboken) koji je izdao katalog J. Haydn, Thematisch-bibliographisches Werkverzeichnis - J. Hajdn, tematsko-bibliografski katalog dela. Katalog u tri toma objavljen je od 1957. do 1978. i sadrži preko 750 dela. Uređen je po kategorijama (I - simfonije (1-108), Ia - uvertire (1-16), II - divertimenti u 4 ili više delova (1-47), III - gudački kvarteti (1-83b)...) Unutar kategorija dela uglavnom prate hronološki red. Primer označavanja: "Carska pesma", Kaiserlied Hob. XXVIa:43 - 43. delo iz kategorije XXVIa - pesme uz klavir (inspiracija za ovu pesmu Hajdnu je bila pesma "Stal se jesem" iz Hrvatskog Zagorja; melodija je poznata i kao "Carska himna", bila je službena himna Austrije od 1797. do 1918. i sadašnja je himna Nemačke; kasnije je ovu pesmu Hajdn preradio za 2. stav Gudačkog kvarteta, op. 76 br. 3, Hob. III:77, "Carski").

HWV

HWV je skraćenica od Händel-Werke-Verzeichnis - katalog dela Georga Fridriha Hendla (Georg Friedrich Händel). Katalog u tri toma izdao je nemački muzikolog Bernt Bazelt (Bernd Baselt) između 1978. i 1986. godine. Široko je prihvaćen i koristi se u modernom označavanju Hendlovih dela, npr. "Muzika na vodi" se sastoji od tri svite: br. 1 u F-duru HWV 348, br. 2 u D-duru HWV 349 i br. 3 u G-duru HWV 350. Katalog je tematski, po žanrovima (1-42 opere, 43-45, 218 scenska muzika, 46-48, 50-71 oratoriji...) Brojevi idu od 1-612, ali nisu poređani hronološki, dok je unutar kategorija hronološki red. Osim popisa dela, katalog za svako delo sadrži uvodne taktove, kao i mnoštvo dodatnih informacija.

I

intermeco

Intermeco (it. intermezzo [intermedzo], od lat. intermedium - posrednik) ili interludij (lat. interludium - međuigra: inter - među, ludus - igra) je instrumentalni odlomak koji se umeće među celine u vokalnim ili muzičko-scenskim delima, a u 19. veku i samostalna kompozicija ili deo većeg dela. U operi se intermeco umeće između činova ili scena za premošćivanje radnje, slično antraktu.

J

K

kadenca

Kadenca (italijanski cadenza, od latinskog cadere - pasti, zaključiti) je melodijski ili harmonijski sklop kojim završava muzička celina. Potiče iz prakse ukrašavanja završnih tonova, naročito u baroknoj operi, a zatim i u koncertima. To je bio način da solisti pokažu svoju virtuoznost, a od klasicizma kompozitori i poneki istaknuti izvođači su zapisivali svoje kadence. Neki pak kompozitori nisu zapisivali kadence, ostavljajući izvođačima više slobode za improvizaciju. Za vreme kadence pratnja obično pauzira, ali mogu na kratko upasti i drugi instrumenti. Obično se javlja pri kraju prvog stava, proizvoljnog tempa i trajanja. Na kraju kadence ponovo ulazi orkestar, bez ili sa solistom.

kajda

Kajda je reč arapskog porekla (qāida - red, melodija) koja je u srpski jezik došla iz turskog jezika (kaide). Može značiti: nota (arh.), melodija, ili narodna pesma u desetercu u dva stiha. Izvedenica je kajdanka, sveska s notnim sistemom.

kantata

Kantata (it. cantata - pevana, od cantare - pevati) je vokalna višedelna kompozicija za jedan ili više glasova i instrumentalnu pratnju. Razvila se početkom 17. veka za solo glas i generalbas, kasnije se sastojala od nekoliko arija s odgovarajućim recitativima i sve opsežnijim instrumentalnim uvodima i ritornelima, a u klasicizmu je postala koncertno delo koje se sadržajem i obimom približavalo oratoriju.

klaka

Klaka (fr. claque od claquer - pljeskati) organizirana je skupina ljudi, koji su najčešće plaćeni da aplaudiraju ili zvižde tokom predstave u pozorištu, utičući tako na publiku, pa i na samo izvođenje. Pripadnik klake naziva se klaker...
• Ovaj opis preuzet je iz članka Klaka external link s Wikipedije na hrvatskom jeziku, na kojoj možete pročitati ostatak članka.

klasicizam

Klasicizam (iz francuskog classicisme, prema latinskom: classicus - koji pripada najvišoj klasi, idealu) je stil u muzici iz perioda između 1730. i 1820. i delimično se preklapa s prethodnim barokom i narednim romantizmom. Muzika klasicizma postaje lakša i manje kompleksna, galantni stil zamenjuje dostojanstvenu ozbiljnost i grandioznost baroka. Muzičko žarište seli se iz Italije na sever i zapad Evrope. Uz privatne predstave za aristokratiju, počinju se javljati javni koncerti. Istaknutiji predstavnici su Hajdn, Mocart i Bethoven, iz takozvanog "bečkog klasicizma".
"Klasičan" je izvedeni termin, međutim, nije vezan samo za period klasicizma, već za period od srednjeg veka pa do današnjih dana i predstavljaju vrhunska ostvarenja pojedinih kompozitora u različitim stilskim razdobljima.
Trivia: Bethoven je prvi muzičar koji je "skinuo periku" (obaveznu na dvorovima) - nije više plaćeni dvorski sluga, već samostalni umetnik.

koda

Koda (iz klasičnolatinskog cauda, preko vulgarnolatinskog i italijanskog coda - doslovno "rep") je muzički pasaž kojim završava muzičko delo ili stav. Može sadržavati samo nekoliko taktova, ali i čitavu tematsku epizodu, kao sažetak ili osvrt na prethodno izloženi materijal. U muzičkoj notaciji znak za kodu se postavlja na početak kode i služi kao oznaka za navigaciju (npr. za ponavljanje Dal segno al Coda - od znaka do kode).

koncert

1. Opsežnije muzičko delo za instrument i orkestar (→ concerto).
2. Javno izvođenje instrumentalnih ili vokalnih kompozicija pred publikom. Do klasicizma bili su privilegija aristokratije na privatnim priredbama, a u romantizmu polovinom 19. veka već su uobičajeno javni.

kontrapunkt

Kontrapunkt (lat. punctus contra punctum - tačka protiv tačke, tj. nota protiv note) je tehnika povezivanja dveju ili više muzičkih linija koje su melodijski i ritmički samostalne, ali su međusobno harmonijski zavisne. Kontrapunkt se koristi i kao naziv za deonicu višeglasnog stavka koji se suprotstavlja osnovnom glasu ili temi, a ponekad je i cela kompozicija rađena po tom načelu. Razvoj je počeo kod ranog višeglasja, a vrhunac doživljava u renesansnoj polifonijskoj vokalnoj muzici (npr. misa, motet, madrigal). U baroku se usavršavaju instrumentalni oblici (tokata, fuga).

KV

KV ili samo K je skraćenica od Köchel-Verzeichnis odnosno Köchelverzeichnis = Kehelov katalog, hronološki popis Mocartovih dela koji je 1862. izradio Ludvig fon Kehel (Ludwig von Köchel). Poslednji u katalogu je Rekvijem, KV 626. Kasnije, kad su pronađena druga Mocartova dela, popis je revidiran, poslednji put u šestoj reviziji K6 iz 1964. godine. Zbog održanja hronologije na broj su dodavane dodatne oznake, na primer: K1 i K6 547 - Violinska sonata br. 36 u F-duru ("za početnike"), K6 547a - Klavirska sonata u F-duru, ili K1 i K6 626 - Rekvijem u d-molu, K6 626b/48 - Vežbe za prste za klavir u C-duru.

L

L

L je oznaka identifikacije dela Kloda Debisija (Claude Debussy). Oznaka je inicijal prezimena francuskog muzikologa Fransoa Lezira (François Lesure) koji je 1977. u Ženevi izdao Catalogue des œuvres - katalog dela Kloda Debisija, jer Debisi nije koristio broj opusa, osim za Gudački kvartet u g-molu, op. 10, L 85. Katalog sadrži 141 delo (L 1 - L 141, od 1879. do 1917.) u hronološkom redu.

lament

Lamentacija, emocionalan izliv žalosti. Sinonimi: žalopojka, jadikovka, jeremijada.

largo

Oznaka tempa: široko (40–60 d/m). larghissimo: vrlo,vrlo sporo (ispod 24 d/m).

legato

Oznaka u partituri koja upućuje da note treba odsvirati povezano, odnosno da između nota nema tišine. Piše se kao reč iznad ili ispod notnog sistema, ili se crta luk ispod grupe nota.

Lj

M

madrigal

Madrigal je pojam koji se koristi za dva različita tipa kompozicija. Italijanski madrigal "Trećento" (it. trecento - trista, skraćeno od 1300) iz perioda između 1300. i 1400. godine bio je dvorski muzičko-pesnički oblik, 2-3 strofe s po tri reda teksta na istu dvo- i troglasnu muziku. Madrigalom su se od 16. veka nazivale i druge kompozicije, kao što su soneti, balade, kancone ili popularne pesme. Madrigal koji se podrazumeva pod tom rečju je svetovna višeglasna vokalna kompozicija iz perioda renesanse i ranog baroka. Takođe se razvio u Italiji. Pevao se bez pratnje, s tri do osam glasova. Izvodio se kao svečana pesma na javnim ceremonijama, a privatno na dvorovima, akademijama i u kućama za razonodu.

maestoso

Svečano i dostojanstveno.

marcato

Oznaka u partituri koja upućuje da neku notu, akord ili pasaž treba odsvirati glasnije i jače u odnosu na susedne note. U partituri reč može biti napisana iznad ili ispod notnog sistema, ili se označiti znakom iznad ili ispod glave note. Ovo je u stvari glasniji akcent.

mazurka

Mazurka (u poljskom genitiv i akuzativ od mazurek) je poljski narodni ples u parovima, obično živog tempa u 3/4 taktu. Ime je dobila po pokrajini Mazuriji. U 19. veku ples je postao popularan na evropskim balovima. Mazurke su pisali nekoliki kompozitori, a popularizaciji je najvećma doprineo Šopen koji ih je napisao 59.

Menuet je dostojanstven dvorski ples u tričetvrtinskom taktu, nastao u Francuskoj početkom 17. veka, popularan u baroku i klasicizmu. Ime je dobio prema malom, sitnom koraku (fr. pas menus [pa meni]). Menuet je i kompozicija koja se javila u isto vreme i u istom tempu. U početku, dok je bio vezan za ples, imao je binarnu formu (dva ponovljena dela, AABB), a kao samostalna kompozicija javljao se ili u formi ronda ABACA ili pojednostavljenoj formi ABA.

misa

Misa je oblik sakralne muzičke kompozicije zasnovane na katoličkoj liturgiji (koja se takođe naziva "misa"). Dosta misa, međutim, nije namenjena obredima, već se koncertno izvode. Stalni delovi mise (Ordinarium) su: Kyrie (Gospodi pomiluj), Gloria (Slava), Credo (Verujem), Sanctus (Trisveti), Benedictus (Blagosloven) i Agnus Dei (Jaganjče Božji). Skoro da nema značajnog kompozitora koji nema misu u svom opusu. Misa za mrtve naziva se "rekvijem".

moderato

Umereno. Oznaka za umereno brz tempo, između allegra i andantea .

moderna

Moderna (prema nemačkom Moderne) je smer i razdoblje u muzici (i u umetnosti) s kraja 19. i početkom 20. veka.

molto

Mnogo, vrlo. Npr. molto allegro - vrlo živo.

motet

Motet (fr. mot - reč, motet - mala reč) je višeglasna vokalna (u baroku i vokalno-instrumentalna) kompozicija. Razvijao se od 13. do 18. veka: od kratke dvoglasne forme, u doba renesanse postala je elitna forma višeglasne pesme (čak do 12), uz misu glavna forma crkvene muzike; u baroku je postao periferna forma. U romantizmu se više nije razvijao, ali neki istaknuti kompozitori pisali su i motete.

MWV

MWV je skraćenica od Mendelssohn-Werkverzeichnis - katalog dela Feliksa Mendelsona (Felix Mendelssohn Bartholdy). Katalog je 2009. izdala Saksonska akademija nauka iz Lajpciga. Katalog sadrži 750 kompozicija u 26 grupa (označenih slovima A-Z), a dela su u grupama poređana hronološki. Npr. Simfonija br. 4 u A-duru op. 90 ("Italijanska") označena je kao MWV N 16 = 16. delo u grupi N - simfonije. Sâm Mendelson je brojem opusa označio 72 dela koja je objavio, a ostala (opp. 73-121) označena su pustumno.

N

non

Ne. Stoji samo uz drugu odrednicu, npr. allegro, ma non troppo - brzo, ali ne previše.

nokturno

Nokturno (fr. nocturne iz lat. nocturnus - noćni; it. notturno) je kompozicija mirnog, sanjalačkog i melanholičnog karaktera. Još u srednjem veku postojala je forma pod ovim nazivom, koji se vezuje za večernje liturgijske službe. U baroku je nokturno bio orkestarska kompozicija, imao je nekoliko stavova i preklapao se sa serenadom, razlika je da se serenada izvodila u ranoj večeri a nokturno kasnije noću. Današnji oblik potiče iz perioda romantizma. Kompozicija je jednostavačna, najčešće klavirska (iako može biti i orkestarska i vokalna) i u formatu ABA.

nota

Nota (lat. nota - zapis, beleška) je grafički znak kojim se beleži trajanje i visina note. Cela nota se sastoji od glave note, polovina i četvrtina note imaju i notni vrat, a osminama i kraćim notama na vrat se dodaju barjačići (jedan kod osmine, dva kod šesnaestine note itd). Trajanje nota je relativno, odnosno zavisi od tempa. Vertikalna pozicija note u notnom sistemu određuje visinu note. Note su imenovane na dva načina. Tradicionalni (solmizacijski) način je do (ut) - re - mi - fa - so(l) - la - si (ti) (od najniže do najviše). Tonovi su dobili imena prema latinskoj himni za Sv. Jovana Krstitelja: Utqueant laxis resonare fibris Mira gestorum famuli tuorum Solve polluti labilii reatum, Sancte Ioannes. Drugi način je imenovanje slovima abecede, C - D - E - F - G - A - H (ili B u nekim zemljama).

notni sistem

Notni sistem predstavlja pet vodoravnih paralelnih linija s jednakim razmacima među njima. (Vodoravno i uspravno se ovde koriste u smislu orijentacije na papiru, sleva udesno i s vrha prema dnu lista.) Po potrebi se iznad i ispod mogu dodati pomoćne linije. U notni sistem se beleže note i drugi znaci ili reči koji služe za tačan zapis neke melodije. Notni sistem može biti deo partiture.

Nj

O

opera

Opera (skraćeno od italijanskog opera in musica - muzička radnja) je muzičko-scensko delo u kome glumci pevanjem uz pratnju orkestra prikazuju dramsku radnju. Opera je najsloženije muzičko delo, jer sadrži glumu, pevanje, sviranje, scenografiju, a često i ples (balet). Opera ima više vrsta, ali se mogu svrstati u dve glavne grupe, tragične (opera seria) i komične (it. opera buffa, fr. opéra comique). (Za širi pregled možete pogledati članak List of opera genres external link na Wikipediji na engleskom jeziku.) Tekst na osnovu koga se piše muzika naziva se libreto (it. libretto - knjižica). Pevanje u operi može biti solističko, u obliku recitativa (slično govoru) ili samostalnih arija, u duetu ili grupno (trio, kvartet, hor).

opereta

Opereta (italijanski operetta - mala opera) je muzičko-scensko delo slično operi, ali je kraće, lakšeg karaktera i s govorenim dijalozima kao premosnicom između arija i drugih delova, iako se javljaju i recitativi. Opereta se razvila u Francuskoj sredinom 19. veka kao opéra bouffe [opera buf] (opera buffa nije isti termin, u francuskom mu odgovara opéra bouffon), podvrsta komične opere (opéra-comique), ali je puni procvat doživela u Beču.

opus, op., opp.

Iz latinskog: opus - delo. Naziv kojim umetnici obeležavaju dela hronološkim redom. Obično se piše skraćeno "op." (u množini "opp."). Takođe i sva dela nekog umetnika, kao celina. Uz ili umesto broja opusa se kod dela nekih kompozitora navode dodatne oznake za preciznije označavanje - mnogi kompozitori nisu, ili su nepotpuno vodili broj opusa, npr. ispuštajući manje značajna dela. Bartok je triput započinjao brojanje i sva tri popisa su u opticaju, ali se uglavnom ne koriste. Dvoržak je namerno davao manji broj opusa da bi ih prodao mimo ugovora s izdavačima, pa se stoga javljaju i višestruki brojevi opusa (op. 12 čak za pet dela!). Dodatna oznaka se sastoji od slovne skraćenice, inicijala kompozitora ili sastavljača, kome sledi broj ili kôd sastavljača. Na primer, KV 626 ili TWV 51:G9.
• Obiman popis kataloga na Wikipediji na engleskom jeziku: Catalogues of classical compositions external link

oratorij

Oratorij (lat. oratorium, od orare - moliti) je veće vokalno-instrumentalno delo za orkestar, hor i soliste. Tekst opisuje neku dramsku radnju, najčešće s duhovnim (crkvenim) temama. Za razliku od opere, izvodi se isključivo koncertno i po pravilu nema interakcije među likovima ni scenografije. Razvio se u Rimu u 17. veku pod uticajem stila ranih opera u dva stila: oratorio volgare (vulgarni ili narodni, s tekstom na italijanskom) i oratorio latino (latinski oratorij).
Dugo značenje: oratorij je prostorija (u kući, dvorcu) za molitvu užeg kruga vernika, privatna kapelica. Kasnije je kao zadužbina podizan kao posebna građevina.

orkestar

Orkestar je veća grupa svirača koji zajedno izvode neko muzičko delo. Po veličini može biti simfonijski (filharmonijski), s preko 50 pa do više od 100 muzičara, i kamerni (od it./lat. camera - soba) s manje od 50 muzičara. Veličina zavisi od vrste muzike i mesta na kome se izvodi. Po instrumentaciji mogu biti simfonijski (uključene sve grupe instrumenata) ili nazvani prema grupi instrumenata, npr. gudački, tamburaški ili duvački. Orkestar ima širok repertoar, npr. simfonije, koncerte, uvertire, a može biti uključen i u druge predstave kao što su opera i balet. Po pravilu, orkestar vodi dirigent.
Poreklo reči: orkestar je u antičkom pozorištu kružni prostor između bine i publike (ὀρχήστρα [orhestra] izvedeno iz ὀρχέομαι [orheomai] - plesati) po kome se kretao i plesao hor.

P

partitura

Partitura (it. partire - razdeliti) je skup notnih sistema koji su poređani jedan ispod drugog i daju pregled sekcija u zajedničkom taktu. U savremenim partiturama određen je redosled deonica (drveni duvački instrumenti [pikolo, flauta, oboa...], limeni duvački instrumenti, udaraljke, gudači). Partiture mogu biti potpune, sa svim deonicama, ili sažete, od kojih su najčešće klavirska (više instrumentalnih deonica svedene na klavir) i vokalna (samo vokalne deonice, sa ili bez klavirske pratnje). Partitura je takođe naziv i za svesku (knjigu) s jednom ili više stranica u kojoj je u notnom sistemu zabeleženo celo muzičko delo.

pasaž

Pasaž (iz francuskog passage - prolaz) je kraći ili duži ukrasni niz tonova u brzom tempu, obično virtuoznog karaktera.

pavana

Pavana (italijanski pavana, [danza] padovana - ples iz Padove, španski pavane - paun) je spori svečani dvorski ples koji se u parovima plesao u Evropi u 16. veku, a naročito je bio omiljen u Španiji. U ranom Baroku pavana je bila jedan od stavova orkestarske svite, ali se kasnije osamostaljuje u posebnu formu. Jedna od poznatijih je Pavana u fis-molu, op. 50 Gabrijela Forea (Gabriel Fauré). Izvorno napisana za klavir i hor, ali je autor kasnije napisao orkestarsku verziju, koja se izvodi sa ili bez hora.

piano, pianissimo, pianississimo

Tiho (meko, nežno), tiše, vrlo tiho. → dinamika.

più

Više. Npr. molto più tranquillo - mirnije (doslovno: mnogo više mirno).

poloneza

Poloneza (fr. danse polonaise - poljski ples, it. polacca) je narodni ples iz Poljske umerenog tempa u 3/4 taktu. Iz poljske se u 17. veku proširila u Evropu kao dvorski i salonski ples. Pleše se u krugu u parovima. U umetničkoj muzici poloneza se javlja kao samostalna instrumentalna kompozicija, kao stav svite, ili kao ples u baletu i operi. Pisali su je mnogi kompozitori, ali verovatno najpoznatije su Šopenove (Frédéric Chopin).
U ritmu poloneze su nacionalne himne Finske i Estonije, obe s istom kompozicijom Fredrika Paciusa.

postuman, postumno

Postuman (pridev) i postumno (prilog) su ispravni oblici za pojam koji označava delo objavljeno nakon smrti autora (= posmrtan, posmrtno). Pojam dolazi iz latinskog jezika: postumus - dete rođeno posle očeve smrti, posmrče. Neispravan je oblik "posthuman" koji se često koristi — navodno je nastao iz latinskog post - iza i humus - zemlja — posmrtno objavljena dela nemaju nikakve veze ni s humusom ni s humanosti.

pozorište

Pozorište, kazalište, teatar (od starogrčkog θέατρον, théatron - gledalište) je kulturno-umetnička ustanova namenjena održavanju priredbi scenske umetnosti (opere, baleta, govornih i drugih predstava) u zatvorenom ili otvorenom prostoru. U užem smislu, pozorište (pozorišna predstava) je govorna predstava (drama, komedija).

presto

Oznaka tempa: vrlo, vrlo brzo (168–200 d/m). prestissimo: još brže od presta (preko 200 d/m).

prozodija

Prozodija (iz grčkog προσῳδία [prosōidía], πρός [prós] - ispred, prema i ᾠδή [ōidía] - pesma, preko latinskog prosodia ) je način na koji kompozitor slaže slogove u note, odnosno uspostavlja odnos između nota i reči u vokalnoj kompoziciji. Pritom koristi lingvistička prozodijska obeležja, koja obuhvataju akcent, ritam, intonaciju, brzinu i glasnoću govora.

Q

R

rapsodija

Rapsodija (grč. ῥαψῳδία, od ῥαψῳδός [rapsodos] - rapsod, putujući pevač epova) u muzici je jednostavačna kompozicija slobodne strukture i naglašene emotivnosti. Pojavila se u 18. veku kao klavirsko ili vokalno delo uz klavirsku pratnju, ali u 19. veku postaje prvenstveno instrumentalni oblik. List (Franz/Ferenc Liszt) je Mađarskim rapsodijama (S. 244, R. 106 - 19 kompozicija za klavir na mađarske narodne teme) pokrenuo trend pisanja rapsodija kao virtuoznih nacionalnih kompozicija epskog sadržaja.

recitativ

Recitativ (recitativo [rečitativo], od recitare - čitati naglas) je melodičan govor uz muzičku pratnju u operi, oratoriju i kantati. Da bi se radnja odvijala brže, recitativni monolozi i dijalozi se ubacuju između arija, horova i drugih delova. U opereti se recitativ zamenjuje govorenim monolozima i dijalozima.

rekvijem

Rekvijem (latinski requiem, akuzativ od requies - mir, počinak ) je u katoličkoj liturgiji misa za pokojne. Sadrži liturgijski tekst, a može biti vokalni ili vokalno-instrumentalni. Od klasične mise se razlikuje u nekim delovima koji su prikladni za tematiku pogreba - ispred Kyrie dolazi Introit (lat. Introitus - ulaz), umesto Gloria dolaze određene sekvence (Dies irae - dan gneva), a u Agnus Dei su promenjene dve molitve.

renesansa

Renesansa (iz francuskog renaissance - preporod) je period procvata evropske kulture između 1400. i 1600. godine. Renesansna muzika odlikuje se većim korišćenjem instrumenata, javljaju se novi instrumenti i nove muzičke forme, kao i razvoj teorije i notacije. Sledeći period: → barok.

ritardando

Oznake u partituri za postepeno usporavanje tempa. Suprotno: accelerando.

ritornello

Ritornel (it. ritornello od ritornare - vraćati se) je deo ronda koji se više puta ponavlja i prekida epizodama (kupletima). Kod solističkih koncerata baroka radi se o Ritornel formi, koja predstavlja odeljak s orkestarskim i solističkim deonicama. Vivaldi je ustanovio skup konvencija koji su sledili kasniji kompozitori: ritornel celog orkestra izmenjuje se s epizodama solista; uvodni ritornel sastavljen je od nekoliko manjih delova koji međusobno mogu biti odvojeni i ponavljani ili varirani; kasniji ritorneli obično su nepotpuni, osim završnog koji se potpuno ponavlja; ritorneli određuju tonsku strukturu muzike. Po tom principu, koncert otvara orkestar ritornelom, sledi (često kontrastna) prva epizoda solo instrumenta (A) i tako redom R–A–R–B–R–A–R.

romantizam

Romantizam (iz francuskog: romantisme) je stil u muzici u periodu od 1780. do 1910. godine, nasleđuje klasicizam i nastavlja u modernu. Muzika postaje izražajnija i emocionalnija, šireći se na književne, umetničke i filozofske teme, potiče stvaranje nacionalne svesti. Orkestri postaju veći, s više različitih instrumenata. Izvođenje s aristokratije prelazi među mase, s privatnih na javne koncerte.

rondo

Rondo (francuski: rondeau) se u muzici najčešće odnosi na muzičku formu, takozvani francuski stil, u kome se glavna tema (refren, repriza) stalno ponavlja nakon sporednih epizoda (kupleti), A-B-A-C...A. Kao tip muzike, rondo predstavlja brzu i živahnu muziku, uobičajeno allegro. Iako ima izuzetaka, muzika označena kao "rondo" podrazumeva i formu i tip.

rubato

Fleksibilan tempo nota u muzičkoj frazi, za izražajni efekt.

RV

RV je skraćenica od Ryom-Verzeichnis - katalog dela Antonija Vivaldija koji je 1973. izdao danski muzikolog Peter Riom (Ryom). Katalog je uređen po grupama (1-37 sonate za violinu, 38-47 sonate za violončelo...) i ne prati strogo hronološki red (npr. RV 6 - Sonata u c-molu iz 1717. i RV 8 - Sonata u c-molu op. 2 br. 7 iz 1709. godine).

S

sakralna muzika

Sakralna (religijska) muzika pisana je za religijske obrede ili pod religijskim uticajem.

SATB

SATB je skraćenica od sopran, alt, tenor, bas. Koristi se za označavanje tipa glasova solista ili hora u nekom muzičkom delu, najčešće u oratorijima. Skraćenica po potrebi može imati i druge glasove, npr. Bar za bariton, Mz za mecosopran, C za kontraalt.

scherzo

Čita se "skerco", na italijanskom znači "šala". To je jednostavačna klavirska kompozicija, a unutar većeg dela (sonate, simfonije...) je instrumentalan stav razigranog, često i humorističnog karaktera.

senza

Bez. Koristi se uz druge izraze, na primer: senza sordino - bez prigušenja, senza tempo - slobodan tempo.

sekularna muzika

Sekularna, svetovna (ne-religijska) muzika je žanr iz perioda Srednjeg veka i Renesanse. Najstariji zapisi su s latinskom tekstom, a kasniji na vernakularnom jeziku.

serenada

Serenada je poznata kao "večernja pesma" koju je pevao momak pod prozorom devojke. Otuda i naš naziv "podoknica". U doba bečke klasike serenada je dobila oblik svite nevezanog niza i uređenja stavova, a krajem 18. i u 19. veku serenada se javlja i u operama kao ljubavna podoknica. Svakako najpoznatija serenada je Mocartova "Mala noćna muzika", izvorno Serenade Nr. 13 für Streicher in G-Dur (Serenada br. 13 za gudače u G-duru, KV 525). Mocart je u opisu preveo "serenada" na nemački "Nachtmusik", odakle i potiče popularni naziv.

sforzando, sforzato

U partituri oznaka za akcent: sforzando ili forzando - pojačavajući, naglašavajući, sforzato ili forzato - pojačano, naglašeno. Skraćeno sfz, sf ili fz.

simfonija

Simfonija znači sazvučje, sklad, prema starogrčkom συμφωνία [sinfonia], σύν [sin] - zajedno i φωνή [foni] - zvuk, a u naš jezik došla je preko latinskog symphonia. U muzici, počev od 17. veka, označava opsežnu orkestarsku kompoziciju. Svoj klasičan oblik u četiri stava dobila je od Hajdna i Mocarta. Obično je u sastavu: brzi prvi stav (najčešće allegro i u sonatnoj formi), lagani drugi stav, treći stav je menuet umerenog tempa, a finale je brzi četvrti stav u obliku ronda. Kasniji kompozitori umesto menueta u treći stav stavljaju scherzo, a ponekad menjaju redosled drugog i trećeg stava.
Reč simfonija ili njene izvedenice koriste se i kao naziv orkestra i muzičara iz takvog orkestra.

sonata

Sonata (od it./lat. sonare - zvučati, doslovno sonata = svirana, za razliku od cantata [kantata] = pevana) je solistička ili kamerna instrumentalna kompozicija u tri ili četiri stava. Do sredine 18. veka tzv. barokna sonata pisana je za jedan do četiri, obično gudačka instrumenta. Od vremena Mocarta i Hajdna dobija klasicistički oblik sonatnog ciklusa: brzi prvi stav u sonatnoj formi, lagani drugi i brzi poslednji stav (rondo ili sonatna forma). Ako sonata ima i četvrti stav, onda je treći menuet ili scherzo. Sastav sonate korišćen je kao obrazac za pisanje drugih većih dela većine instrumentalnih žanrova. Sonata je najčešće pisana za klavir ili drugi instrument uz pratnju klavira. Značajniji predstavnici barokne sonate su Bah, Hendl i Skarlati, a Mocart i Bethoven klasicističke (klasične) sonate. U romantizmu pisanje sonata jenjava, iako i tu ima značajnih predstavnika, kao što su Šubert, List i Brams.

sonatna forma

Sonatna forma, sonatni oblik, ili sonata-allegro je struktura najčešće prvog brzog stava nekog višestavačnog dela (sonate, simfonije) koja se formirala u klasicizmu u 18. veku. Struktura "formalnog modela" se sastoji od ekspozicije, razvoja i reprize. Ekspozicija uvodi jednu ili dve teme stava, obično u kontrastnom stilu, a zaključuje se završnom temom. U razvoju se teme razrađuju, a u reprizi se ponavljaju izmenjene teme iz ekspozicije.

sostenuto

Oznaka uz tempo ili naslov stava da se tonovi zadržavaju (produžuju), obično s istovremenim usporavanjem tempa.

spinto

Termin (od spingere - gurnuti) se koristi za opis snage glasa između lirskog i dramskog soprana ili tenora, koji su sposobni da povremeno izvedu muzičke klimakse u operi (da nadjačaju orkestar). Primeri uloga: Aida (Aida), Dezdemona (Otelo), Florija Toska (Toska), Radames (Aida), Don Hoze (Karmen), Kavaradosi (Toska).

stav

Samostalan celovit odeljak većeg muzičkog dela (sonata,simfonija), stavak.

staccato

Stakato (it. staccato - prekinuto, odrezano) je vrsta artikulacije. Nota se skraćuje (obično na polovinu) i svira odsečno, odeljeno, a ostatak do pune dužine note je tišina. U partituri se označava tačkom iznad ili ispod glave note, ili skraćeno stac ako se odnosi na duži pasaž. Još kraći i odsečniji način je staccatissimo, koji se označava trouglom (sličnom aposrofu) ili skraćeno staccatiss.

stringendo, string.

Oznaka u partituri za ubrzanje, kao accelerando uz dojam povećanja dramske napetosti. Suprotno: ritardando.

svita

Svita (francuski suite - niz) je instrumentalna kompozicija koja je sastavljena od niza stavova (najmanje tri, obično 7-8, ali i više), koji nisu čvrsto vezani kao kod sonate ili koncerta. Potiče iz renesanse, a procvat je doživela u baroku, kad je bila sastavljena najčešće od plesova, kontrastno poređanih. Značajniji kompozitori su Ramo, Bah, Hendl i Teleman. U romantizmu se svite pišu kao samostalna dela ili uz scensku muziku. Neke od poznatijih su "San letnje noći" Mendelsona, "Šeherezada" Rimski-Korsakova, "Karmen" i "Arležanka" Bizea, svite iz baleta "Krcko oraščić", "Uspavana lepotica" i "Labudovo jezero" Čajkovskog, "Bergamaska svita" [Suite bergamasque (bergamaska je ples iz Bergama)] Debisija i mnoge druge.

Sz, BB, DD

Bela Bartok (Béla Bartók ) je triput započeo numeraciju svojih dela, pa se njegovo označavanje uglavnom ne koristi. Postoje tri kataloga Bartokovih dela, od kojih se i dalje najčešće koristi Sz iz 1956. godine Mađara Andraša Selešija (András Szőllősy), iako je potpuniji BB iz 1996. godine Mađara Lasla Šomfaja (László Somfai). Katalog DD izdao je Belgijanac Denis Dil (Denijs Dille) 1974. godine, ali sadrži samo rana Bartokova dela.

Š

T

tempo

Brzina kojom se izvodi muzičko delo. Klasično označavanje je italijanskim rečima, od najsporijeg larghissimo (ispod 24 d/m) do najbržeg prestissimo (preko 200 d/m). Od 19. veka su neki kompozitori koristili nacionalne reči umesto italijanskih. Uz klasično označavanje može stajati metronomski tempo, brzina izražena brojem jedinica (doba) koje treba izvesti u jednom minutu.

tempo primo, tempo I°

Oznaka u partituri za vraćanje na prvobitni tempo (dela ili stava) koji je u određenom delu kompozicije bio zamenjen bržim ili sporijim. (Ne mešati s a tempo.)

tenuto

Oznaka u partituri koja upućuje kako treba odsvirati neku notu. Koristi se uz druge znake artikulacije. Odnosi se i na trajanje i na dinamiku, a zavisi od konteksta: može značiti da se nota odsvira u punom trajanju ili duže, ili da se odsvira nešto glasnije.

ternarna forma

Ternarna forma ili trodelna pesma je muzički oblik koji se sastoji iz tri dela: iza prvog dela (A) sledi drugi deo (B) i zatim se kao treći deo ponavlja prvi deo (A). Označava se kao ABA ili A-B-A. Najčešće je treći deo izmenjen u odnosu na prvi (ima više ornamentacije) i u tom slučaju se taj deo označava kao A' ili A1.

tokata

Tokata (it. toccata, od toccare - dodirnuti) je kraća kompozicija za instrumente s klavijaturom, virtuoznog i imporovizacijskog karaktera u slobodnoj formi. Krase je pasaži, akordi i motorika. Javlja se u kasnoj renesansi i baroku, a kasnije gubi na značaju.

tranquille, tranquillo

Mirno, spokojno.

trio

Trio (od lat. tres, preko it. trio - trojka) je muzika za tri instrumenta ili glasa i naziv za izvođački sastav koji izvodi takvu muziku. Muzika je najčešće samo instrumentalna, ali može biti i samo za glas (takav sastav izvođača naziva se tercet) ili mešovita (glas i dva instrumenta). Potiče od baroknih trio-sonata. U klasicizmu i romantizmu trio je srednji stav ili deonica složenih dela. Termin trio se koristio i za tri "glasa", bez obzira na stvarni broj instrumenata: na primer, trio za dva instrumenta i basso continuo, ili Bahova trija za orgulje (BWV 525–530) i klavirske dvo- i troglasne Invencije i simfonije (BWV 772-801).

tutti

Doslovno: svi.
Obično se koristi u vokalnim ili instrumentalnim delima kao oznaka mesta odakle svi glasovi ili ceo orkestar nastupaju istovremeno.
U baroknoj muzici oznaka da solist nastavi sviranje s ostalima.

TWV

TWV je skraćenica od Telemann-Werke-Verzeichnis, popis dela Georga Filipa Telemana (Georg Philipp Telemann) koji je 1960. izradio Martin Runke (Rhunke). Vokalna dela mogu biti označena s TVWV, u istom nizu broja žanra s ostalim delima. Iza skraćenice sledi broj žanra (1-25 za vokalna i 30-55 za ostala dela), (u nekim slučajevima) slovo za tonski rod, te broj dela. Na primer, u Koncertu za violu u G-duru, TWV 51:G9, značenje TWV 51:G9 je: 51. žanr (koncerti za solo-instrument i basso continuo), G-dur i deveto delo žanra; slično, Der Tag des Gerichts TWV 6:8 - Oratorij "Sudnji dan", 6. žanr (duhovni oratoriji), 8. delo.

U

un, una, uno; un, une; ein, eine

Jedan, jedna, jedno - neodređeni član ili broj u italijanskom, francuskom i nemačkom jeziku. Koristi se u odgovarajućem rodu ispred drugih termina, na primer: (it./fr.) un poco / un peu - malo, (it.) una corda - jedna žica (levi pedal na klaviru), (nem.) eine kleine (Nachtmusik) - mala (serenada).

unisono

Italijanski: jednoglasno. Istovremeno sviranje note ili niza nota različitim instrumentima na istoj visini, ili u različitoj oktavi.

uvertira

Uvertira (fr.ouverture - otvaranje) je orkestarska kompozicija koja se izvodi kao uvod u drugo, najčešće muzičko-scensko delo (npr. opera ili balet) ili u veće vokalno delo (kantata, oratorij). Tzv. "francuska uvertira" (17. do polovine 18. veka) imala je oblik s dva, a kasnije s tri stava u kontrastnom tempu, lagani-brzi-lagani. "Italijanska uvertira" s tempom brzi-lagani-brzi stav je značajna za razvoj sonatne forme. Od 18. veka uvertira je jednostavačna i sadrži teme iz dela kome prethodi. Koncertna uvertira kao samostalno delo pojavila se u 19. veku.

V

vivace

Oznaka tempa: brzo i živahno (156–176 d/m). vivacissimo: vrlo brzo i živahno (172–176 d/m).

W

WoO

WoO je skraćenica od Werke ohne Opuszahl - dela bez broja opusa. Katalog su 1955. godine pripremili Nemci Georg Kinski (Kinsky) i Hans Halm za dela koja Ludvig van Bethoven (Ludwig van Beethoven) nije objavio s brojem opusa. Ista skraćenica se ponekad koristi i za dela drugih kompozitora koja nemaju broj opusa, npr. dela Johanesa Bramsa (Johannes Brahms), Roberta Šumana (Schumann), Mucija Klementija (Muzio Clementi) ili Joakima Rafa (Joachim Raff).

X

Y

Z

Ž

žiga

Žiga se u naslovima dela i u partiturama javlja u francuskom obliku gigue [žig] ili italijanskom giga [điga]. Žiga je brzi barokni ples. Poreklom je iz Škotske (jig - džig), odakle se sredinom 17. veka proširio u Evropu kao dvorski ples, popularan na dvoru Luja XIV, a zatim i u instrumentalnu svitu. Javlja se obavezno na kraju svite, pisana kao fuga s ponavljanjima teme.

Sadržaj:   ABCČĆDĐEFGHIJKLLjMNNjOPQRSŠTUVWXYZŽNa vrh

Izvori:

Tekst s ove stranice je rađen na osnovu materijala s navedenih izvora i slobodan je za kopiranje, bez obveze navođenja izvora ili autora, osim ako uz natuknicu nije stavljena napomena da je tekst preuzet s Wikipedije, u kom slučaju se Wikipedija treba navesti kao izvor (licencija CC BY-SA 3.0 external link).

Odricanje od odgovornosti (Disclaimer):

Podaci s ove stranice su informativnog karaktera i koristite ih na svoju odgovornost. Autor ne snosi nikakvu odgovornost za tačnost ni za posledice nastale korišćenjem objavljenih informacija.