• Detaljnije o temi: članak Dirigiranje
na Wikipediji na hrvatskom jeziku.Definicija glosara, kako sam napisao na Wikipediji: Glosar (lat. glossarium, gr. γλωσσάριο, od γλῶσσα, glosa – jezik, nepoznata reč) je mali rečnik, popis pojmova iz određene oblasti s objašnjenjima. Načelno se nalazi na kraju knjige ili članka i sadržava nove pojmove, ili malo poznate, teške ili zastarele reči. Običan glosar sadržava mali radni rečnik i definicije za pojmove koji se često spominju, obično s idiomima i metaforama vezanim za kulturu.
Ako ste muzički stručnjak - ova stranica nije za Vas. Ovo je popis muzičkih termina koji se javljaju u vodičima programa na ovim stranicama, ali i drugih vezanih termina manje poznatih prosečno obrazovanoj populaciji. Glosar nije rađen sistematski (po bilo kakvom ključu) i nije konačan, već se stalno dopunjava pojmovima koji se jave u pripremi novih vodiča ili u opisu postojećih pojmova. Materijal je izložen na najjednostavniji mogući način, bez suvišnog korišćenja stručnih termina, kako bi bio razumljiv široj populaciji. Stoga opisi termina mogu biti nepotpuni ili neprecizni. Za potpunije informacije možete posetiti stranice navedene uz natuknice ili u izvorima, a možete i upisati muzičku školu 😉
Većina termina je italijanska i oni će, kao i ostale strane reči, biti ispisani kurzivom. Ne-italijansko poreklo će biti naznačeno u opisu. Ponegde je [u uglastim zagradama] naveden izgovor ili dodatno objašnjenje.
Sadržaj: A • B • C • Č • Ć • D • Dž • Đ • E • F • G • H • I • J • K • L • Lj • M • N • Nj • O • P • Q • R • S • Š • T • U • V • W • X • Y • Z • Ž • Izvori
→ kapela
Oznake u partituri za postepeno ubrzavanje tempa. Suprotno: ritardando.
Oznaka tempa: sporo, lagano, izražajno (66–76 d/m).
Iz latinskog: ad libitum - slobodno, po volji. Oznaka da se neki delovi ili stavci mogu izostaviti, ili da je izbor instrumenata ili tempa slobodan. Sinonim na italijanskom je а piacere.
Na italijanskom [ađitato] = uzbuđeno, nemirno je oznaka za interpretaciju. Obično se vezuje za oznake tempa andante ili allegro, koje onda treba osvirati nešto brže.
Air [ȇr] je pojam koji potiče iz francuskog jezika i označava melodiju ili pesmu. U užem značenju predstavlja napev, odnosno ariju (prema italijanskom obliku aria). Popularna je forma u baroku, a u baroknoj instrumentalnoj sviti je čest naslov stavaka s istaknutijom melodikom.
Akcent je oznaka u partituri i upućuje da neku notu, akord ili pasaž treba odsvirati glasnije u odnosu na susedne note. U partituri se označava znakom > iznad ili ispod glave note. Služi za oblikovanje muzičke fraze u artikulaciji i prozodiji.
Akompanjirati i izvedenica akompanjon su reči preuzete iz francuskog jezika, accompagner - pratiti i compagnon - saradnik. Obično se ovim pojmovima opisuje muzičar koji, najčešće na klaviru, prati ili sarađuje s drugim muzičarem, a da pritom nema podređenu ulogu, kakvu podrazumevaju pojmovi "pratiti" i "pratnja".
Akord označava tri ili više nota različite visine koje zvuče istovremeno. Ne mogu svi instrumenti odsvirati akord i kod njih se tonovi sviraju jedan za drugim (arpeđo), da zvuče skoro istovremeno.
Aleluja u judaizmu i hrišćanstvu je liturgijski usklik radosti u slavu Boga. Doslovno značenje je "hvalite Jehovu". Kao "haleluja" potiče iz hebrejskog הללו יה [halëlū Jāh]. Oblik aleluja preuzet je iz grčkog ἀλληλούϊα [allēluia] u istočnoj i iz latinskog (h)alleluia u zapadnoj varijanti hrišćanstva. Aleluja se javlja na početku i/ili kraju liturgijskih pesama i u misama. Jedna od najpoznatijih je Hendlova Aleluja iz oratorija Mesija HWV 56 (Georg Friedrich Händel; Hallelujah, završni hor drugog dela oratorija; Messiah, oratorij na engleskom jeziku za orkestar, 4 solista (SATB) i hor).
Predlog s dva značenja: do ili kao (na način, u stilu). Koristi se uz druge izraze, al pred imenicama muškog i alla pred imenicama ženskog roda. Na primer, al fine - do kraja, al modo di marcia = alla marcia - u stilu marša.
"Bez ograničenja", označava se kao con alcuna licenza i znači da se svira s izvesnom slobodom u vremenu, slično rubatu.
Oznaka tempa: brzo (120–156 d/m)
allegro molto ili molto allegro je nešto brže od allegra, ali u istom rasponu
allegro moderato, umereno, blizu allegru (116–120 d/m).
Oznaka tempa: umereno brzo (112–120 d/m)
Nežno, ljupko, s ljubavlju.
Oznaka tempa: kao u šetnji, lagano, umereni tempo (76-108 d/m)
Ansambl (iz francuskog ensemble - zajedno) je grupa reproduktivnih umetnika koji zajedno izvode neko umetničko delo (umetničko osoblje). U muzici ansambl predstavlja instrumentalni sastav proizvoljne veličine (trio, kvartet... pa do simfonijskog orkestra), ili hor, ili oboje.
Antrakt (fr. entr'acte - među+čin) je instrumentalni odlomak koji se izvodi u pauzi između činova ili scena muzičko-scenskih dela, a ponekad i u pozorištu. Iako je praktično sinonim za intermeco, antrakt služi i kao uvertira u 2. (3. ili 4.) čin muzičko-scenskog dela. Antrakt služi za povezivanje radnje dok je zavesa spuštena (za promenu scenografije ili kostima), za premošćivanje dve radnje ili prelaz između različitog raspoloženja dva čina.
Oznaka za interpretaciju: strastveno, zanosno.
Sinonim za ad libitum.
Arija (aria - napev) je solistička vokalna kompozicija, najčešće uz instrumentalnu pratnju. Iako se može javiti i kao samostalna koncertna arija, arija je obično deo većeg muzičkog dela, tipično u operi, a javlja se i u oratoriju i kantati.
Arioso [ariȏzo, na način pesme] je vokalni solistički odlomak koji je po stilu između arije i recitativa. Slično recitativu, služi za ubrzavanje i objašnjenje radnje.
Arpeđo (ili arpeđato, arpeđando, it. arpa - harfa, arpeggio - kao na harfi) je način "razlomljenog" sviranja akordâ. Tonovi akorda sviraju se jedan za drugim, uzlazno ili silazno. Instrumenti koji ne mogu odsvirati akord (monofoni, kao što su flauta ili truba) moraju svirati akorde na ovaj način. Iako naziv potiče od harfe na kojoj se akordi najčešće sviraju razlaganjem, harfa može svirati akorde, i to se treba posebno označiti u partituri (non arpeggiato).
Artikulacija je način povezivanja tonova za postizanje određenog efekta.
| > | akcent |
| ∧ | marcato |
| – | legato |
| • | staccato |
| – | tenuto |
Vrlo, jako. Koristi se uz oznake za tempo, dinamiku, artikulaciju, npr. allegro assai - vrlo brzo.
Oznaka u partituri za vraćanje na brzinu koja je prethodila usporavanju (ritardando), ubrzavanju (accelerando) ili rubatu. (Ne mešati s tempo primo.)
Instrukcija na kraju stavka da pauza do sledećeg stavka treba biti kratka ili izostavljena, bez prekida u izvođenju.
B je oznaka identifikacije dela Antonjina Dvoržaka (Antonín Dvořák). Oznaka je inicijal prezimena češkog muzikologa Jarmila Burghausera koji je 1960. objavio "Tematski katalog, bibliografija, pregled života i dela Antonjina Dvoržaka" (Antonín Dvořák - Tematicky katalog, bibliografie, prehled zivota a dila). Katalog sadrži tačan hronološki redosled dela, za razliku od Dvoržakovog označavanja broja opusa: izdavači su često, kao umetniku u procvatu, radi reklame, stavljali veći broj opusa, a sâm Dvoržak je namerno davao manji broj opusa da bi ih prodao mimo ugovora s izdavačima, pa se stoga javljaju i višestruki brojevi opusa.
Balet (po francuskom ballet, iz italijanskog balletto, deminutiv od ballo - ples) je naziv za muziku koja radnju izražava uz koreografiranu plesnu scensku formu. Radnju (slično operi) plesači (balerine i baletani) prikazuju plesom - pantomimom. Balet može biti i bez radnje ("apsolutna muzika"). Baletne tačke mogu biti uključene kao epizode u operu ili kao ilustracija nekog koncertnog dela (npr. valcera).
Barkarola (it. barcarola, od barca - barka) je stilizirana pesma venecijanskih gondolijera u 6/8 ili 12/8 taktu. Melodija mirnog karaktera dočarava plovidbu kanalima Venecije. U doba romantizma uvodi se u operu, a zatim i u vokalnu i instrumentalnu muziku. Najpoznatijom barkarolom smatra se Belle nuit, ô nuit d'amour (Lepa noći, o, noći ljubavi), duet iz 3. čina opere "Hofmanove priče" Žaka Ofenbaha (fr. Les contes d'Hoffmann, Jacques Offenbach). Ta barkarola je prerađena iz pesme Komm' zu uns (dođi k nama) koju peva hor nimfi u 3. činu Ofenbahove opere "Rajnske nimfe" (Les fées du Rhin).
Barok je stil u muzici u periodu od 1600. do 1750. godine, nakon renesanse, a pre klasicizma. Razvija se instrumentalna muzika, zamah hvataju opera i oratorij. Značajniji kompozitori su Bah, Hendl, Teleman, Vivaldi i mnogi drugi.
Poreklo reči: iz portugalskog barocco - biser nepravilnog oblika, reč je ušla u francuski jezik kao baroque i koristila se u istom značenju. U muzici se reč koristi od 1734. godine kad je (nepoznati) kritičar Ramoove opere "Hipolit i Arisija" napisao "du barocque" prigovarajući da "muzika nema koherentnu melodiju, ispunjena je neprekidnim disonacama, stalno menja tonalitet i tempo..." i kasnije se proširila na svu umetnost.
Basso continuo (it. neprekidan, kontinualan bas; često samo continuo) ili generalbas (nem. Generalbass - opšti bas) je način zapisivanja instrumentalne pratnje u baroku. Basovske deonice označene su samo pojedinačnim notama ili brojevima na osnovu kojih su izvođači improvizovali pratnju. Sastav instrumenata takođe je bio prepušten izvođačima: mogli su biti uključeni svi instrumenti koji u rasponu tonova imaju bas-registar (npr. čelo, kontrabas, fagot), ali je morao biti uključen i najmanje jedan instrument koji je mogao svirati akorde (npr. klavir, gitara, harfa). Kad se u 18. veku pojavila potreba za preciznim i potpunim zapisivanjem muzike, basso continuo je izbačen iz prakse.
Dodatna oznaka tempa: živahno, poletno.
BWV je skraćenica od Bach-Werke-Verzeichnis, popis dela Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach). Uredio ga je Volfgang Šmider (Wolfgang Schmieder) i objavio 1950. Katalog navodi kompozicije u 13 žanrova (kantate 1-224, moteti 225-231, ... kolekcija kanona i fuga 1079-1080). Dodatak navodi još tri grupe kompozicija: izgubljene (1-23), nejasnog porekla (24-155) i kompozicije koje su pripisane Bahu, a kasnije je utvrđeno da nisu njegove (156-189). Katalog je dopunjen 1998. i sadrži 1126 kompozicija i 213 u dodatku.
Doslovno predlog "s" (col pred imenicom muškog, colla pred imenicom ženskog roda), instrukcija za način izvođenja. Koristi se uz druge izraze, npr. con amore - s ljubavlju, nežno; col legno - drvom, sviranje lukom gudala umesto strunama, udarom ili vučenjem.
Pevljivo, izražajno.
Kantata, vokalna kompozicija u nekoliko stavaka, popularna u baroku, s instrumentalnom pratnjom, obično uključuje i hor.
Popularna italijanska vokalna kompozicija, nastala oko 1560. godine. Kad se u 18. veku proširila izvan Italije, ima značenje pesme za glas i pratnju, obično u sekularnom stilu.
Capriccio [kapričo] - hir, ćud, prohtev, samovolja (otud i naše usvojenice "kapric" preko nemačkog Kaprize i "kapris" prema fr. caprice). Pojam u muzici predstavlja naslov kraće, obično instrumentalne kompozicije vedrog, razigranog, obično i virtuoznog sadržaja, stvorene u "hiru", a ne prema formalnim obrascima. Javlja se još od 14. veka kao naslov muzike za instrumente s klavijaturom, kasnije za gudače ili kamerne sastave, a od 19. veka i za orkestarske kompozicije.
Deminutiv concertino [končertino] označava koncert manjeg opsega. Kod concerta grossa u baroku concertino označava grupu solista nasuprot ostatku ansambla (ripieno).
Koncert (iz italijanske reči concerto [končerto], prvi put upotrebljene u 16. veku, verovatno prema spoju latinskih reči conserere - vezati i certamen - nadmetanje, borba) je muzička kompozicija koja današnje značenje dobija u baroku. Uobičajeno je pisan za jedan instrument i orkestar (ili grupu instrumenata). Ređe su pisani za dva instrumenta, a u baroku je bila popularna vrsta concerto grosso (veliki koncert) za 3 do 6 solističkih instrumenata (concertino) i ansambl (ripieno). Osnova je kontrast (nadmetanje) između jednog ili više solistâ i ostatka orkestra. Uobičajeno pri kraju prvog stavka solist izvodi kadencu. Obično imaju tri stavka (brzi - lagani - brzi), retko četiri (brzi - lagani - umereni - brzi), od kojih su prvi, a često i poslednji, pisani u takozvanoj "sonatnoj formi". Drugo značenje: → koncert.
D je oznaka identifikacije dela Franca Šuberta (Franz Schubert). Oznaka je inicijal prezimena austrijskog muzikologa Otoa Eriha Dojča (Otto Erich Deutsch) koji je 1951. u Londonu objavio Schubert: Thematic Catalogue of all his Works in Chronological Order (Šubert: tematski katalog svih njegovih dela u hronološkom redu), takozvani Deutsch catalogue (Dojčev katalog), s detaljima 1515 dela. Revidirani popis objavljen je u Nemačkoj 1978.
Dinamika u muzici predstavlja stepen jačine tonova i njihov odnos. Dinamikom kompozitor ističe određeno raspoloženje. Tipičan raspon stepena je, od najglasnijeg (oko 100dB) do najtišeg (oko 40dB):
Jačina je relativna, tako da ista oznaka u različitim delovima partiture ne mora predstavljati istu jačinu, već predstavlja odnos jačina, npr. p će biti tiše od mp. Postupna promena glasnoće označava se rečima i/ili znacima (tzv. "šnale"): crescendo (razvučeno <) - pojačavanje, decrescendo ili diminuendo (razvučeno >) - utišavanje. Oznake dinamike pišu se ispod, ali kod vokalnih kompozicija mogu biti i iznad notnih linija.
Dirigent (iz latinskog dirigens - koji upravlja, upravljački) je reproduktivni umetnik koji pokretima ruku upravlja izvođenjem vokalnog, instrumentalnog ili vokalnoinstrumentalnog ansambla, a često koristi i palicu koju muzičari lakše uočavaju. Ponekad se služi mimikom i pokretima tela kako bi sugestivnije delovao na orkestar. Dirigent na probama priprema ansambl tumačeći muzičarima notni tekst i svoju interpretaciju, daje instrukcije za izvođenje, određuje tempo, dinamiku i druge elemente kompozicije. Usto osigurava pravovremeni nastup određenog instrumenta. Nastup na koncertu je rezultat tih priprema.
• Detaljnije o temi: članak Dirigiranje na Wikipediji na hrvatskom jeziku.
Divertimento je instrumentalna kompozicija za razonodu, zabavnog sadržaja, neodređenog oblika i sastava, slična sviti, popularna u 18. veku.
Doba (imenica ženskog roda; češ. doba, eng. beat [bit], fr. temps, nem. Schlag [šlag], rus. доля [dolja]) je vremenska mera takta. To je preciznije navođenje brzine izvođenja dela. Broj (otkucaja metronoma u minuti) se nalazi iznad notnog zapisa, npr. Allegro (♩ =133), tj. 133 dobe u minuti. Doba se može opisati kao ritam kojim slušaoci cupkaju nogom dok slušaju neku melodiju.
Veznik i, e pred suglasnikom i ed pred samoglasnikom. Na primer, Un poco allegretto e grazioso, Molto allegro ed agitato.
Etida (fr. étude - učiti) je instrumentalna kompozicija namenjena usavršavanju u tehnici sviranja. Javila se početkom 19. veka uz procvat virtuoznog sviranja, najčešće na tehnički zahtevnom klaviru. U etide spadaju i virtuozne preteče za instrumente s klavijaturom, neke tokate, fantazije i preludiji. Iako su klavirske najbrojnije, etide su pisane i za druge instrumente.
Plamen. con fiamma - vatreno.
Filharmonija ≈ ljubav prema muzici, iz starogrčkog φιλία + ἁρμονία [philía + harmonía]. Drugi naziv za simfonijski orkestar ili ustanovu koja se bavi simfonijskom muzikom. Takođe deo naziva nekih orkestara - nema razlike između "simfonijski" i "filharmonijski" ni u sastavu ni u ulozi, ali se različitim imenovanjem razlikuju dva orkestra iz istog mesta, na primer Berliner Symphoniker (Berlinski simfoničari) i mnogo poznatiji Berliner Philharmoniker (Berlinski filharmoničari).
Poslednji stavak dela s više stavaka (sonata, simfonija) ili završna scena pojedinog čina u klasičnoj operi. Uopšteno: rasplet, svršetak.
Glasno, vrlo glasno, vrlo vrlo glasno. → dinamika.
U partituri oznaka za akcent. → sforzando, sforzato; forzatissimo - više pojačano, naglašenije.
Fuga (preko italijanskog, iz latinskog fuga - beg, trk) je složena kompozicija u kojoj dva ili više glasova na različitim visinama tehnikom imitacije ponavljaju određenu temu po načelima kontrapunkta. Fuga može biti samostalna kompozicija, često s prethodećim preludijem. Fuga i fugalna struktura se takođe koriste i unutar drugih formi, kao što su kantate, mise, koncerti, simfonije ili uvertire. Konačan složen oblik fugi dao je J. S. Bah, a uz njega je po vokalnim fugama poznat G. F. Hendl.
Divlje, burno.
G je oznaka identifikacije dela Luiđija Bokerinija (Luigi Boccherini). Oznaka je inicijal prezimena francuskog muzikologa Iva Žerara (Yves Gérard) koji je 1969. u Londonu objavio Gérard catalog (Žerarov katalog), popis dela Luiđija Bokerinija. Bokerini je za života označio broj opusa samo za 64 dela koja je objavio, dok Žerarov katalog sadrži 580 dela.
Gavota (fr. gavotte, it. gavotta) je francuski južnjački narodni ples živahnog tempa u 4/4 taktu. Popularan na dvorovima Francuske i Engleske u 17. i 18. veku. Plešu ga parovi u nizu ili u krugu, s izvođenjem raznih figura. Za popularizaciju je zaslužan Žan-Batist Lili (Jean-Baptiste Lully), dvorski muzičar Luja XIV, koji je gavotu uveo u balet i operu. Iza njega mnogi kompozitori su je uključivali u orkestarsku svitu, gde je po pravilu sledila iza sarabande.
→ žiga
Glazba je u slovenskim jezicima sinonim za muziku.
Habanera (šp. habanera ili fr. havanaise [havanez] - havanski) je špansko-kubanski narodni ples u 2/4 taktu umerenog tempa poreklom iz Havane. Pleše se u parovima u liniji. Potiče još iz 18. veka iz engleskog dvorskog plesa, kasnije prenetog na francuski dvor. Popularnost je stekla u 19. veku dolaskom u Latinsku Ameriku, preuzimanjem kreolskih folklornih elemenata i baziranjem na afričkom ritmu na Kubi. Sredinom 19. veka habanera ulazi u evropsku umetničku muziku, većinom kod francuskih i španskih kompozitora. Čuvene su Bizeova L'amour est un oiseau rebelle ("ljubav je buntovna ptica", poznatija kao "habanera" iz opere "Karmen") i Iradijerova La Paloma ("golubica" iz 1863.; Sebastián de Yradier).
Hob. je identifikator kojim se označavaju dela Jozefa Hajdna (Joseph Haydn). Oznaka je deo prezimena holandskog muzikologa Antonija van Hobokena (Anthony van Hoboken) koji je izdao katalog J. Haydn, Thematisch-bibliographisches Werkverzeichnis - J. Hajdn, tematsko-bibliografski katalog dela. Katalog u tri toma objavljen je od 1957. do 1978. i na 1936 stranica sadrži preko 750 dela. Uređen je po kategorijama (I - simfonije (1-108), Ia - uvertire (1-16), II - divertimenti u 4 ili više delova (1-47), III - gudački kvarteti (1-83b)...) Unutar kategorija dela uglavnom prate hronološki red. Primer označavanja: "Carska pesma", Kaiserlied Hob. XXVIa:43 - 43. delo iz kategorije XXVIa - pesme uz klavir (inspiracija za ovu pesmu Hajdnu je bila pesma "Stal se jesem" iz Hrvatskog Zagorja; melodija je poznata i kao "Carska himna", bila je službena himna Austrije od 1797. do 1918. i sadašnja je himna Nemačke; kasnije je ovu pesmu Hajdn preradio za 2. stavak Gudačkog kvarteta, op. 76 br. 3, Hob. III:77, "Carski").
Hota (šp. jota) je španski narodni ples u 3/4 taktu. Plešu ga otvoreni parovi. Javio se krajem 18. veka u Aragoniji i ubrzo se proširio na celu Španiju. Postoji u više oblika, prema regionima, npr. aragonska, katalonska, kastiljanska, filipinska. Obično se izvodi u nacionlnim kostimima, uz orkestar s gitarama, kastanjetama i pevanjem. Mnogi kompozitor imaju hotu u svojim delima.
HWV je skraćenica od Händel-Werke-Verzeichnis - katalog dela Georga Fridriha Hendla (Georg Friedrich Händel). Katalog u tri toma izdao je nemački muzikolog Bernt Bazelt (Bernd Baselt) između 1978. i 1986. godine. Široko je prihvaćen i koristi se u modernom označavanju Hendlovih dela, npr. "Muzika na vodi" se sastoji od tri svite: br. 1 u F-duru HWV 348, br. 2 u D-duru HWV 349 i br. 3 u G-duru HWV 350. Katalog je tematski, po žanrovima (1-42 opere, 43-45, 218 scenska muzika, 46-48, 50-71 oratoriji...) Brojevi idu od 1-612, ali nisu poređani hronološki, dok je unutar kategorija hronološki red. Osim popisa dela, katalog za svako delo sadrži uvodne taktove (incipit), kao i mnoštvo dodatnih informacija.
Incipit (lat. [ovde] počinje, od glagola incipere = počinjati) je početni deo teksta srednjevekovnih rukopisa i inkunabula koji ima svrhu identifikacije teksta i ulogu naslova. Incipit je čest u muzičkom izdavaštvu i ima istu ulogu identifikacije i naslova dela. Na primer, Kehelov katalog ima dve vrste incipita, kraći (dva takta) u tematskom i duži (4 takta) u hronološkom popisu.
Intermeco (it. intermezzo [intermedzo], od lat. intermedium - posrednik) ili interludij (lat. interludium - međuigra: inter - među, ludus - igra) je instrumentalni odlomak koji se umeće među celine u vokalnim ili muzičko-scenskim delima, a u 19. veku i samostalna kompozicija ili deo većeg dela. U operi se intermeco umeće između činova ili scena za premošćivanje radnje, slično antraktu.
Kadenca (italijanski cadenza, od latinskog cadere - pasti, zaključiti) je melodijski ili harmonijski sklop kojim završava muzička celina. Potiče iz prakse ukrašavanja završnih tonova, naročito u baroknoj operi, a zatim i u koncertima. To je bio način da solisti pokažu svoju virtuoznost, a od klasicizma kompozitori i poneki istaknuti izvođači su zapisivali svoje kadence. Neki pak kompozitori nisu zapisivali kadence, ostavljajući izvođačima više slobode za improvizaciju. Za vreme kadence pratnja obično pauzira, ali mogu na kratko upasti i drugi instrumenti. Obično se javlja pri kraju prvog stavka, proizvoljnog tempa i trajanja. Na kraju kadence ponovo ulazi orkestar, bez ili sa solistom.
Kadril (ili kvadrilja; fr. quadrille - četvorka) je jedan od najpopularnijih narodnih i balskih plesova 19. veka, poreklom iz Francuske. Plešu ga četiri para u kvadratnoj formaciji u pet ili šest delova, odnosno figura. Muzika je živahna u 2/4 ili 6/8 taktu. Svaka figura sadrži teme od 8 taktova. Izvorni francuski nazivi i teme su: Le Pantalon - pantalone [popularna francuska pesma], ABACA, L’été - leto, ABBA, La Poule - kokoš, ABACABA, (samo u bečkoj varijanti La Trénis, prezime učitelja plesa, ABBA), La Pastourelle - pastirica, ABCBA, Finale, galop u slobodnoj formi. U Beču je postao popularan zahvaljujući porodici Štraus, čitava porodica je napisala mnogobrojne kadrile, od toga samo Johan (mlađi) ih je napisao 15.
Kajda je reč arapskog porekla (qāida - red, melodija) koja je u srpski jezik došla iz turskog jezika (kaide). Može značiti: nota (arh.), melodija, ili narodna pesma u desetercu u dva stiha. Izvedenica je kajdanka, sveska s notnim sistemom.
Kanon (gr. κανών - stabljika od trske koja je služila kao mera za dužinu, iz toga: mera, pravilo, propis) je vrsta višeglasne vokalne ili orkestarske kompozicije kod koje se koristi tehnika stroge imitacije: vodeći glas (lat. dux) uvodi temu koju zatim posle određenog vremena oponaša jedan ili više pratilaca (comes) čineći tako višeglasje.
Kantata (it. cantata - pevana, od cantare - pevati) je vokalna višedelna kompozicija za jedan ili više glasova i instrumentalnu pratnju. Razvila se početkom 17. veka za solo glas i generalbas, kasnije se sastojala od nekoliko arija s odgovarajućim recitativima i sve opsežnijim instrumentalnim uvodima i ritornelima, a u klasicizmu je postala koncertno delo koje se sadržajem i obimom približavalo oratoriju.
Kapela (lat. cappella, deminutiv od cappa - plašt s kapuljačom) je u početku (oko 800. godine) bio naziv za crkveni hor koji je vežbao i pevao u kapeli (bogomolji). Kasnije se isti naziv koristi za vokalno intrumentalni ansambl u crkvi, a od vremena baroka skoro isključivo za orkestar. Za hor koji peva bez muzičke pratnje, kao i za takvu vokalnu kompoziciju, koristi se izraz a cappella. Izvedenice kapelnik i kapelmajstor (nem. Kapellmeister) koriste se za dirigenta orkestra ili horovođu.
Klaka (fr. claque od claquer - pljeskati) organizirana je skupina ljudi, koji su najčešće plaćeni da aplaudiraju ili zvižde tokom predstave u pozorištu, utičući tako na publiku, pa i na samo izvođenje. Pripadnik klake naziva se klaker...
• Ovaj opis preuzet je iz članka Klaka s Wikipedije na hrvatskom jeziku, na kojoj možete pročitati ostatak članka.
Klasicizam (iz francuskog classicisme, prema latinskom: classicus - koji pripada najvišoj klasi, idealu) je stil u muzici iz perioda između 1730. i 1820. i delimično se preklapa s prethodnim barokom i narednim romantizmom. Muzika klasicizma postaje lakša i manje kompleksna, galantni stil zamenjuje dostojanstvenu ozbiljnost i grandioznost baroka. Muzičko žarište seli se iz Italije na sever i zapad Evrope. Uz privatne predstave za aristokratiju, počinju se javljati javni koncerti. Istaknutiji predstavnici su Hajdn, Mocart i Bethoven, iz takozvanog "bečkog klasicizma".
"Klasičan" je izvedeni termin, međutim, nije vezan samo za period klasicizma, već za period od srednjeg veka pa do današnjih dana i predstavljaju vrhunska ostvarenja pojedinih kompozitora u različitim stilskim razdobljima.
Trivia: Bethoven je prvi muzičar koji je "skinuo periku" (obaveznu na dvorovima) - nije više plaćeni dvorski sluga, već samostalni umetnik.
Klasična muzika je pojam koji se koristi za označavanje određenog tipa evropske muzike iz razdoblja od renesanse do romantizma, odnosno od 16. do početka 20. veka (iako joj koreni potiču još iz srednjeg, a nastavlja se u 20. i 21. veku). Pojam potiče iz jednog perioda takve muzike, klasicizma. Nazivi "ozbiljna" ili "umetnička" muzika, koji se ponekad koriste, nisu posve korektni: često takva muzika nije ozbiljna, a pojam "umetnička" nije ograničen samo na klasičnu muziku. Uobičajeno, klasičnu muziku pišu školovani kompozitori na osnovu određenih pravila. Klasična muzika razlikuje se po periodima stvaranja (srednjevekovna, renesansa, barok...), po nameni (svetovna, sakralna), po načinu izvođenja (vokalna, instrumentalna), po oblicima (simfimfonija, koncert, opera), kao i po drugim osobinama.
Koda (iz klasičnolatinskog cauda, preko vulgarnolatinskog i italijanskog coda - doslovno "rep") je muzički pasaž kojim završava muzičko delo ili stavak. Može sadržavati samo nekoliko taktova, ali i čitavu tematsku epizodu, kao sažetak ili osvrt na prethodno izloženi materijal. U muzičkoj notaciji znak za kodu se postavlja na početak kode i služi kao oznaka za navigaciju (npr. za ponavljanje Dal segno al Coda - od znaka do kode).
1. Opsežnije muzičko delo za instrument i orkestar (→ concerto).
2. Javno izvođenje instrumentalnih ili vokalnih kompozicija pred publikom. Do klasicizma bili su privilegija aristokratije na privatnim priredbama, a u romantizmu polovinom 19. veka već su uobičajeno javni.
Koncertantna simfonija (sinfonia concertante) je muzička forma iz razdoblja 17. do 19. veka, nastala iz barokne forme concerto grosso i označava kompoziciju za nekoliko solističkih instrumenata i orkestar.
Koncertmajstor (nem. Konzertmeister) je prvi (primus/prima inter pares - prvi/prva među jednakima) muzičar u orkestru. U simfonijskom orkestru tu funkciju ima prva violina, a ujedno je i principal sekcije prvih violina. Iza dirigenta, to je druga najvažnija vodeća uloga u orkestru. Koncertmajstor služi kao posrednik između orkestra i dirigenta. Poslovi koncertmajstora su mnogobrojni, npr. uvodi orkestar u salu, upravlja štimovanjem, izvodi violinske solističke deonice, određuje način sviranja violinske grupe te na druge načine pomaže dirigentu u vođenju orkestra. Koncertmajstor zajedno sa svojim zamenikom sedi za prvim notnim stalkom levo od dirigenta, najbliže publici.
Kontrapunkt (lat. punctus contra punctum - tačka protiv tačke, tj. nota protiv note) je tehnika povezivanja dveju ili više muzičkih linija koje su melodijski i ritmički samostalne, ali su međusobno harmonijski zavisne. Kontrapunkt se koristi i kao naziv za deonicu višeglasnog stavka koji se suprotstavlja osnovnom glasu ili temi, a ponekad je i cela kompozicija rađena po tom načelu. Razvoj je počeo kod ranog višeglasja, a vrhunac doživljava u renesansnoj polifonijskoj vokalnoj muzici (npr. misa, motet, madrigal). U baroku se usavršavaju instrumentalni oblici (tokata, fuga).
KV ili samo K je skraćenica od Köchel-Verzeichnis odnosno Köchelverzeichnis = Kehelov katalog, hronološki popis Mocartovih dela koji je 1862. izradio Ludvig fon Kehel (Ludwig von Köchel). Kasnije, kad su pronađena druga Mocartova dela, popis je revidiran, poslednji put u šestoj reviziji K6 iz 1964. godine. Zbog održanja hronologije na broj su dodavane dodatne oznake, na primer: K1 i K6 547 - Violinska sonata br. 36 u F-duru ("za početnike"), K6 547a - Klavirska sonata u F-duru, ili K1 i K6 626 - Rekvijem u d-molu, K6 626b/48 - Vežbe za prste za klavir u C-duru.
L je oznaka identifikacije dela Kloda Debisija (Claude Debussy). Oznaka je inicijal prezimena francuskog muzikologa Fransoa Lezira (François Lesure) koji je 1977. u Ženevi izdao Catalogue des œuvres - katalog dela Kloda Debisija, jer Debisi nije koristio broj opusa, osim za Gudački kvartet u g-molu, op. 10, L 85. Katalog sadrži 141 delo (L 1 - L 141, od 1879. do 1917.) u hronološkom redu.
Lamentacija, emocionalan izliv žalosti. Sinonimi: žalopojka, jadikovka, jeremijada.
Oznaka tempa: široko (40–60 d/m). larghissimo: vrlo,vrlo sporo (ispod 24 d/m).
Oznaka u partituri koja upućuje da note treba odsvirati povezano, odnosno da između nota nema tišine. Piše se kao reč iznad ili ispod notnog sistema, ili se crta luk ispod grupe nota.
Lendler (nem. Ländler [lentler] ili Landler - koji pripada mestu ili oblasti Landl u Gornjoj Austriji) je narodni ples s kraja 18. veka popularan u Austriji, južnoj Nemačkoj, Švajcarskoj i Sloveniji. To je ples za parove s poskakivanjem i lupanjem nogama (potkovanim cipelama). Muzika je uglavnom instrumentalna, ali može imati i vokalni deo, uključujući jodlovanje. Smatra se pretečom valcera.
Madrigal je pojam koji se koristi za dva različita tipa kompozicija. Italijanski madrigal "Trećento" (it. trecento - trista, skraćeno od 1300) iz perioda između 1300. i 1400. godine bio je dvorski muzičko-pesnički oblik, 2-3 strofe s po tri reda teksta na istu dvo- i troglasnu muziku. Madrigalom su se od 16. veka nazivale i druge kompozicije, kao što su soneti, balade, kancone ili popularne pesme. Madrigal koji se podrazumeva pod tom rečju je svetovna višeglasna vokalna kompozicija iz perioda renesanse i ranog baroka. Takođe se razvio u Italiji. Pevao se bez pratnje, s tri do osam glasova. Izvodio se kao svečana pesma na javnim ceremonijama, a privatno na dvorovima, akademijama i u kućama za razonodu.
Maestro (it. majstor, učitelj) je oslovljavanje iz poštovanja i uvažavanja, najčešće dirigenta, ali i kompozitora, virtuoza ili učitelja muzike. Oblik u ženskom rodu je maestra. Izraz potiče od maestro di cappella kojom se oslovljavao vođa kapele, koji je obično bio i kompozitor, horovođa, dirigent i organizator.
Svečano i dostojanstveno.
Oznaka u partituri koja upućuje da neku notu, akord ili pasaž treba odsvirati glasnije i jače u odnosu na susedne note. U partituri reč može biti napisana iznad ili ispod notnog sistema, ili se označiti znakom ∧ iznad ili ispod glave note. Ovo je u stvari glasniji akcent.
Marš (iz fr. marche - hod, od markon - korakom označavati granicu; it. marcia) je kompozicija s naglašenim ritmom, izvorno napisana da podrži hod organizovane grupe ljudi (vojske). U evropskoj muzici javlja se još od antike. Od 16. veka javlja se u horovima, u instrumentalnim delima, operi i baletu u mnogobrojnim oblicima, na primer: vojnički, trijumfalni, svečani, svadbeni, pogrebni... Takt je najčešće dvodobni, ali može biti i neki drugi. Tempo zavisi od namene, od 60 d/m kod pogrebnog do 120 d/m kod modernih marševa.
Mazurka (u poljskom genitiv i akuzativ od mazurek) je poljski narodni ples u parovima, obično živog tempa u 3/4 taktu. Ime je dobila po pokrajini Mazuriji. U 19. veku ples je postao popularan na evropskim balovima. Mazurke su pisali nekoliki kompozitori, a popularizaciji je najvećma doprineo Šopen koji ih je napisao 59.
Menuet je dostojanstven dvorski ples u tričetvrtinskom taktu, nastao u Francuskoj početkom 17. veka, popularan u baroku i klasicizmu. Ime je dobio prema malom, sitnom koraku (fr. pas menus [pa meni]). Menuet je i kompozicija koja se javila u isto vreme i u istom tempu. U početku, dok je bio vezan za ples, imao je binarnu formu (dva ponovljena dela, AABB), a kao samostalna kompozicija javljao se ili u formi ronda ABACA ili pojednostavljenoj formi ABA.
Misa je oblik sakralne muzičke kompozicije zasnovane na katoličkoj liturgiji (koja se takođe naziva "misa"). Dosta misa, međutim, nije namenjena obredima, već se koncertno izvode. Stalni delovi mise (Ordinarium) su: Kyrie (Gospodi pomiluj), Gloria (Slava), Credo (Verujem), Sanctus (Trisveti), Benedictus (Blagosloven) i Agnus Dei (Jaganjče Božji). Skoro da nema značajnog kompozitora koji nema misu u svom opusu. Misa za mrtve naziva se "rekvijem".
Umereno. Oznaka za umereno brz tempo, između allegra i andantea .
Moderna (prema nemačkom Moderne) je smer i razdoblje u muzici (i u umetnosti) s kraja 19. i početkom 20. veka.
Mnogo, vrlo. Npr. molto allegro - vrlo živo.
Motet (fr. mot - reč, motet - mala reč) je višeglasna vokalna (u baroku i vokalno-instrumentalna) kompozicija. Razvijao se od 13. do 18. veka: od kratke dvoglasne forme, u doba renesanse postala je elitna forma višeglasne pesme (čak do 12), uz misu glavna forma crkvene muzike; u baroku je postao periferna forma. U romantizmu se više nije razvijao, ali neki istaknuti kompozitori pisali su i motete.
MS ili M.S. je oznaka identifikacije dela Nikoloa Paganinija. Oznaka su inicijali prezimena dveju autorica kataloga: italijanske muzikologinje Marija Roza Moreti (Maria Rosa Moretti) i Ana Sorento (Anna Sorrento) su 1982. godine u Đenovi objavile "Tematski katalog muzike Nikoloa Paganinija" (Catalogo tematico delle musiche di Niccolò Paganini). Katalog sadrži 134 hronološki poređana dela.
Muzika (gr. μουσıϰή [mousikē] - koji pripada muzama, od μουσıϰή τέχνη [mousikē téchnē] - umeće muzâ, preko lat. musica) je umeće i umetnost vremenske organizacije zvuka prema određenim pravilima. U slovenskim jezicima sinonim za muziku je glazba. Glavni elementi za oblikovanje su:
Podela, odnosno klasifikacija može se vršiti po gornjim elementima, ali i na neki drugi način, na primer prema poreklu ili nameni. Jedna od podvrsta je i "klasična muzika", koja je tema ovog glosara.
MWV je skraćenica od Mendelssohn-Werkverzeichnis - katalog dela Feliksa Mendelsona (Felix Mendelssohn Bartholdy). Katalog je 2009. izdala Saksonska akademija nauka iz Lajpciga. Katalog sadrži 750 kompozicija u 26 grupa (označenih slovima A-Z), a dela su u grupama poređana hronološki. Npr. Simfonija br. 4 u A-duru op. 90 ("Italijanska") označena je kao MWV N 16 = 16. delo u grupi N - simfonije. Sâm Mendelson je brojem opusa označio 72 dela koja je objavio, a ostala (opp. 73-121) označena su postumno.
Ne. Stoji samo uz drugu odrednicu, npr. allegro, ma non troppo - brzo, ali ne previše.
Nokturno (fr. nocturne iz lat. nocturnus - noćni; it. notturno) je kompozicija mirnog, sanjalačkog i melanholičnog karaktera. Još u srednjem veku postojala je forma pod ovim nazivom, koji se vezuje za večernje liturgijske službe. U baroku je nokturno bio orkestarska kompozicija, imao je nekoliko stavaka i preklapao se sa serenadom, razlika je da se serenada izvodila u ranoj večeri a nokturno kasnije noću. Današnji oblik potiče iz perioda romantizma. Kompozicija je jednostavačna, najčešće klavirska (iako može biti i orkestarska i vokalna) i u formatu ABA.
Nota (lat. nota - zapis, beleška) je grafički znak kojim se beleži trajanje i visina note. Cela nota se sastoji od glave note, polovina i četvrtina note imaju i notni vrat, a osminama i kraćim notama na vrat se dodaju barjačići (jedan kod osmine, dva kod šesnaestine note itd). Trajanje nota je relativno, odnosno zavisi od tempa. Vertikalna pozicija note u notnom sistemu određuje visinu note. Note su imenovane na dva načina. Tradicionalni (solmizacijski) način je do (ut) - re - mi - fa - so(l) - la - si (ti) (od najniže do najviše). Tonovi su dobili imena prema latinskoj himni za Sv. Jovana Krstitelja: Utqueant laxis resonare fibris Mira gestorum famuli tuorum Solve polluti labilii reatum, Sancte Ioannes. Drugi način je imenovanje slovima abecede, C - D - E - F - G - A - H (ili B u nekim zemljama).
Notni sistem predstavlja pet vodoravnih paralelnih linija s jednakim razmacima među njima. (Vodoravno i uspravno se ovde koriste u smislu orijentacije na papiru, sleva udesno i s vrha prema dnu lista.) Po potrebi se iznad i ispod mogu dodati pomoćne linije. U notni sistem se beleže note i drugi znaci ili reči koji služe za tačan zapis neke melodije. Notni sistem može biti deo partiture.
Opera (skraćeno od italijanskog opera in musica - muzička radnja) je muzičko-scensko delo u kome glumci pevanjem uz pratnju orkestra prikazuju dramsku radnju. Opera je najsloženije muzičko delo, jer sadrži glumu, pevanje, sviranje, scenografiju, a često i ples (balet). Opera ima više vrsta, ali se mogu svrstati u dve glavne grupe, tragične (opera seria) i komične (it. opera buffa, fr. opéra comique). (Za širi pregled možete pogledati članak List of opera genres na Wikipediji na engleskom jeziku.) Tekst na osnovu koga se piše muzika naziva se libreto (it. libretto - knjižica). Pevanje u operi može biti solističko, u obliku recitativa (slično govoru) ili samostalnih arija, u duetu ili grupno (tercet, kvartet, hor).
Opereta (italijanski operetta - mala opera) je muzičko-scensko delo slično operi, ali je kraće, lakšeg karaktera i s govorenim dijalozima kao premosnicom između arija i drugih delova, iako se javljaju i recitativi. Opereta se razvila u Francuskoj sredinom 19. veka kao opéra bouffe [opera buf] (opera buffa nije isti termin, u francuskom mu odgovara opéra bouffon), podvrsta komične opere (opéra-comique), ali je puni procvat doživela u Beču.
Iz latinskog: opus - delo. Naziv kojim umetnici obeležavaju dela hronološkim redom. Pojam se koristi i za sva dela nekog umetnika, kao celinu. Obično se piše skraćeno "op." (u množini "opp."). Opus nije uvek samo jedno delo, već može sadržavati više dela u jednom žanru, u kom slučaju pojedino od njih dobija dodatni broj (koji ne treba mešati s brojem dela žanra). Na primer, Bethoven je kao op. 18 objavio šest gudačkih kvarteta i kako su to bila prva dela u žanru, označeni su kao br. 1, br. 2 itd, a isti broj se javlja i uz broj opusa: Gudački kvartet br.1 u F-duru, op. 18 br. 1, Gudački kvartet br. 2 u G-duru, op. 18 br. 2...; kasniji opus 59 sadrži još tri gudačka kvarteta, koji su označeni sledećim brojevima žanra (7-9), ali se uz opus navodi podbroj, npr. Gudački kvartet br. 7 u F-duru, op. 59 br. 1.
Uz ili umesto broja opusa se kod dela nekih kompozitora navode dodatne oznake za preciznije označavanje - mnogi kompozitori nisu, ili su nepotpuno vodili broj opusa, npr. ispuštajući manje značajna dela. Bartok je triput započinjao brojanje i sva tri popisa su u opticaju, ali se uglavnom ne koriste. Dvoržak je namerno delima davao manji broj opusa da bi ih prodao mimo ugovora s izdavačima, pa se stoga javljaju i višestruki brojevi opusa (op. 12 čak za pet dela!). Dodatna oznaka se sastoji od slovne skraćenice, inicijala kompozitora ili sastavljača, kome sledi broj ili kôd sastavljača. Na primer, KV 626 ili TWV 51:G9.
• Obiman popis kataloga na Wikipediji na engleskom jeziku: Catalogues of classical compositions
Oratorij (lat. oratorium, od orare - moliti) je veće vokalno-instrumentalno delo za orkestar, hor i soliste. Tekst opisuje neku dramsku radnju, najčešće s duhovnim (crkvenim) temama. Za razliku od opere, izvodi se isključivo koncertno i po pravilu nema interakcije među likovima ni scenografije. Razvio se u Rimu u 17. veku pod uticajem ranih opera u dva stila: oratorio volgare (vulgarni ili narodni, s tekstom na italijanskom) i oratorio latino (latinski oratorij).
Dugo značenje: oratorij je prostorija (u kući, dvorcu) za molitvu užeg kruga vernika, privatna kapelica. Kasnije je kao zadužbina podizan kao posebna građevina.
Orkestar je veća grupa svirača koji zajedno izvode neko muzičko delo. Po veličini može biti simfonijski (filharmonijski), s preko 50 pa do više od 100 muzičara, i kamerni (od it./lat. camera - soba) s manje od 50 muzičara. Veličina zavisi od vrste muzike i mesta na kome se izvodi. Po instrumentaciji mogu biti simfonijski (uključene sve grupe instrumenata) ili nazvani prema grupi instrumenata, npr. gudački, tamburaški ili duvački. Orkestar ima širok repertoar, npr. simfonije, koncerte, uvertire, a može biti uključen i u druge predstave kao što su opera i balet. Po pravilu, orkestar vodi dirigent.
Poreklo reči: orkestar je u antičkom pozorištu kružni prostor između bine i publike (ὀρχήστρα [orhestra] izvedeno iz ὀρχέομαι [orheomai] - plesati) po kome se kretao i plesao hor.
Partitura (it. partire - razdeliti) je skup notnih sistema koji su poređani jedan ispod drugog i daju pregled sekcija u zajedničkom taktu. U savremenim partiturama određen je redosled deonica (drveni duvački instrumenti [pikolo, flauta, oboa...], limeni duvački instrumenti, udaraljke, gudači). Partiture mogu biti potpune, sa svim deonicama, ili sažete, od kojih su najčešće klavirska (više instrumentalnih deonica svedene na klavir) i vokalna (samo vokalne deonice, sa ili bez klavirske pratnje). Partitura je takođe naziv i za svesku (knjigu) s jednom ili više stranica u kojoj je u notnom sistemu zabeleženo celo muzičko delo.
Pasaž (iz francuskog passage - prolaz) je kraći ili duži ukrasni niz tonova u brzom tempu, obično virtuoznog karaktera.
Pauza (iz gr. παῦσις [paūsis] - zastoj, preko lat. pausa; en. rest, fr. silence, nem. Pause, ru. пауза) je period tišine, odnosno prekid u sviranju ili pevanju neke kompozicije. Za zapisivanje pauza u notnom sistemu koriste se posebni znaci, čije se trajanje podudara s odgovarajućim notama, cela pauza, polovina, četvrtina itd. Pri zapisivanju pauza koje traju više taktova, koristi se ili zastareli sistem posebnih znakova, ili se brojem označava broj taktova pauze. Ako instrument pauzira do kraja stavka ili u čitavom stavku, takva se pauza označava tacetom.
Pavana (italijanski pavana, [danza] padovana - ples iz Padove, španski pavane - paun) je spori svečani dvorski ples koji se u parovima plesao u Evropi u 16. veku, a naročito je bio omiljen u Španiji. U ranom baroku pavana je bila jedan od stavaka orkestarske svite, ali se kasnije osamostaljuje u posebnu formu. Jedna od poznatijih je Pavana u fis-molu, op. 50 Gabrijela Forea (Gabriel Fauré).
Tiho (meko, nežno), tiše, vrlo tiho. → dinamika.
Pojam pizzicato [picikato] podrazumeva način sviranja gudačkih instrumenata iz porodice violina, pri kome se preko žica ne povlači gudalo, već se žice trzaju prstima (desne) ruke koja drži gudalo, čime se dobija kratak odsečan ton. U operama se koristio kao imitacija trzalačkih instrumenata, a u orkestarskoj muzici za povećanje dramske napetosti. Kasnije je taj način sviranja prenet i na druge instrumente, pa čak i na klavir (direktno trzanje žica). U partituri se početak deonice označava s pizz. a kraj s (coll’)arco (gudalom) ili krstićem (+) iznad note. Paganini je uveo izvođenje pizzicata levom rukom: pritom se koriste dva prsta, jedan za pritisak na žicu za određivanje tona, drugi za trzanje, te se stoga tim načinom pizzicato ne može izvesti ako se ton određuje malim prstom. Pizzicatom se naziva i muzičko delo koje se izvodi tim načinom, npr. čuvena Pizzicato Polka (bez broja opusa, iz 1869.) braće Johana i Jozefa Štrausa.
Više. Npr. molto più tranquillo - mirnije (doslovno: mnogo više mirno).
Polka je češki narodni ples brzog tempa u 2/4 taktu. Nastala je u Bohemiji (Češkoj) oko 1830. godina, odakle se proširila Evropom i u mnogim zemljama je prihvaćena kao tradicionalni ples. Plešu ga parovi u zatvorenom ili otvorenom položaju. Mnogi kompozitori imaju polku u svom opusu, a najznačajniji su Johan Štraus (mlađi) i Jozef Laner s plesnim polkama i Bedžih Smetana koji je polku uveo u orkestarsku i opernu muziku.
Poloneza (fr. danse polonaise - poljski ples; it. polacca) je narodni ples iz Poljske umerenog tempa u 3/4 taktu. Iz Poljske se u 17. veku proširila u Evropu kao dvorski i salonski ples. Pleše se u krugu u parovima. U umetničkoj muzici poloneza se javlja kao samostalna instrumentalna kompozicija, kao stavak svite, ili kao ples u baletu i operi. Pisali su je mnogi kompozitori, ali verovatno najpoznatije su Šopenove (Frédéric Chopin).
U ritmu poloneze su nacionalne himne Finske i Estonije, obe s istom kompozicijom Fredrika Paciusa.
Postuman (pridev) i postumno (prilog) su ispravni oblici za pojam koji označava delo objavljeno nakon smrti autora (= posmrtan, posmrtno). Pojam dolazi iz latinskog jezika: postumus - dete rođeno posle očeve smrti, posmrče. Neispravan je oblik "posthuman" koji se često koristi — navodno je nastao iz latinskog post - iza i humus - zemlja — posmrtno objavljena dela nemaju nikakve veze ni s humusom ni s humanosti.
Potpuri (fr. pot-pourri - mešavina) je kompozicija sastavljena od popularnih motiva drugih dela jednog ili više autora, bez bitne unutrašnje povezanosti.
Pozorište, kazalište, teatar (od starogrčkog θέατρον, théatron - gledalište) je kulturno-umetnička ustanova namenjena održavanju priredbi scenske umetnosti (opere, baleta, govornih i drugih predstava) u zatvorenom ili otvorenom prostoru. U užem smislu, pozorište (pozorišna predstava) je govorna predstava (drama, komedija).
Preludij (lat. praeludium - predigra; fr. prélude [prelid], it. preludio, nem. Präludium; zast. lat. praeambulum - preambula, svečani uvod) je kraća instrumentalna kompozicija koja služi kao uvod u drugo veće delo. Javlja se još od antike, u srednjem veku koristila se kao improvizacijski uvod u glavno delo, a u 15. i 16. veku se razvijala kao posebna instrumentalna forma. Od 17. veka poistovećuje se s uvertirom muzičko-scenskih dela (opera, balet, oratorij) ili postaju formalni prvi stavak višestavačnih kompozicija (svita, sonata). U 19. veku se osamostaljuju kao klavirske ili orkestarske minijature.
Oznaka tempa: vrlo, vrlo brzo (168–200 d/m). prestissimo: još brže od presta (preko 200 d/m).
Principal (nem. Prinzipal iz lat. principalis - prvi, glavni) je u orkestru vođa sekcije instrumenata. Principal sekcije prvih violina ujedno je i koncertmajstor, a time i principal celog orkestra. Većina sekcija ima i zamenika principala, koji, kao i kod koncertmajstora, s principalom sedi za istim notnim stalkom. Organizacija je hijerarhijska, sekcije imaju svoje podsekcije, koje takođe imaju principala. Na primer: u sekciji gudača principale imaju i sekcije drugih violina, viola, čela i basova; prva oboa je principal sekcije oboa, ali, iako daje početnu notu za štimovanje orkestra, nije principal sekcije drvenih duvača - principal je flauta. Principal je odgovoran za svoju sekciju, a ako delo sadrži solističku deonicu pojedinog instrumenta, izvodi je principal te sekcije.
Prozodija (iz grčkog προσῳδία [prosōidía], πρός [prós] - ispred, prema i ᾠδή [ōidía] - pesma, preko latinskog prosodia ) je način na koji kompozitor slaže slogove u note, odnosno uspostavlja odnos između nota i reči u vokalnoj kompoziciji. Pritom koristi lingvistička prozodijska obeležja, koja obuhvataju akcent, ritam, intonaciju, brzinu i glasnoću govora.
Kvodlibet (lat. quod - šta i libet - drago, ≈ šta mu drago, po volji) je kompozicija koja spaja dve ili više melodija ili tekstova u celinu, najčešće radi postizanja humorističnih efekata. Bio je popularan u renesansi, a od 19. veka poznat je kao vrsta potpurija.
Rapsodija (gr. ῥαψῳδία, od ῥαψῳδός [rapsodos] - rapsod, putujući pevač epova) u muzici je jednostavačna kompozicija slobodne strukture i naglašene emotivnosti. Pojavila se u 18. veku kao klavirsko ili vokalno delo uz klavirsku pratnju, ali u 19. veku postaje prvenstveno instrumentalni oblik. Franc List (Franz/Ferenc Liszt) je Mađarskim rapsodijama (S. 244 - 19 kompozicija za klavir na mađarske narodne teme) pokrenuo trend pisanja rapsodija kao virtuoznih nacionalnih kompozicija epskog sadržaja.
Recitativ (recitativo [rečitativo], od recitare - čitati naglas) je melodičan govor uz muzičku pratnju u operi, oratoriju i kantati. Da bi se radnja odvijala brže, recitativni monolozi i dijalozi se ubacuju između arija, horova i drugih delova. U opereti se recitativ često zamenjuje govorenim monolozima i dijalozima.
Rekvijem (latinski requiem, akuzativ od requies - mir, počinak ) je u katoličkoj liturgiji misa za pokojne. Sadrži liturgijski tekst, a može biti vokalni ili vokalno-instrumentalni. Od klasične mise se razlikuje u nekim delovima koji su prikladni za tematiku pogreba - ispred Kyrie dolazi Introit (lat. Introitus - ulaz), umesto Gloria dolaze određene sekvence (Dies irae - dan gneva), a u Agnus Dei su promenjene dve molitve.
Renesansa (iz francuskog renaissance - preporod) je period procvata evropske kulture između 1400. i 1600. godine. Renesansna muzika odlikuje se većim korišćenjem instrumenata, javljaju se novi instrumenti i nove muzičke forme, kao i razvoj teorije i notacije. Sledeći period: → barok.
Ripijeno (it. ripieno - puno, potpuno) je u baroku naziv veće od dve celine koja se u concertu grossu suprotstavlja solistima (concertino). Sviraju deonice koje su označene s tutti. U tzv. "ripijeno koncertu" (ripieno concerto) nema dominantnog solista, pa takav koncert predstavlja rani oblik simfonije.
Ritam (gr. ῥυϑμός [rhythmós] - mera vremena, oblik, prema ῥεῖν [rheîn] - teći, preko lat. rhythmus) je obrazac ponavljanja niza nota koje čine jednu ćeliju. Ako se takav obrazac trajno ponavlja, po njemu se može odrediti takt i to je onda čvrsti ritam. U slobodnom ritmu je nastupanje ritamskih obrazaca slobodnije.
Oznake u partituri za postepeno usporavanje tempa. Suprotno: accelerando.
Ritornel (it. ritornello od ritornare - vraćati se) je deo ronda koji se više puta ponavlja i prekida epizodama (kupletima). Kod solističkih koncerata baroka radi se o Ritornel formi, koja predstavlja odeljak s orkestarskim i solističkim deonicama. Vivaldi je ustanovio skup konvencija koji su sledili kasniji kompozitori: ritornel celog orkestra izmenjuje se s epizodama solista; uvodni ritornel sastavljen je od nekoliko manjih delova koji međusobno mogu biti odvojeni i ponavljani ili varirani; kasniji ritorneli obično su nepotpuni, osim završnog koji se potpuno ponavlja; ritorneli određuju tonsku strukturu muzike. Po tom principu, koncert otvara orkestar ritornelom, sledi (često kontrastna) prva epizoda solo instrumenta (A) i tako redom R–A–R–B–R–A–R.
Romantizam (iz francuskog: romantisme) je stil u muzici u periodu od 1780. do 1910. godine, nasleđuje klasicizam i nastavlja u modernu. Muzika postaje izražajnija i emocionalnija, šireći se na književne, umetničke i filozofske teme, potiče stvaranje nacionalne svesti. Orkestri postaju veći, s više različitih instrumenata. Izvođenje s aristokratije prelazi među mase, s privatnih na javne koncerte.
Rondo (francuski: rondeau) se u muzici najčešće odnosi na muzičku formu, takozvani francuski stil, u kome se glavna tema (refren, repriza) stalno ponavlja nakon sporednih epizoda (kupleti), A-B-A-C...A. Kao tip muzike, rondo predstavlja brzu i živahnu muziku, uobičajeno allegro. Iako ima izuzetaka, muzika označena kao "rondo" podrazumeva i formu i tip.
Fleksibilan tempo nota u muzičkoj frazi, za izražajni efekt.
RV je skraćenica od Ryom-Verzeichnis - katalog dela Antonija Vivaldija koji je 1973. izdao danski muzikolog Peter Riom (Ryom). Katalog je do broja 750 urađen sistematski, uređen je po grupama (1-37 sonate za violinu, 38-47 sonate za violončelo...) i ne prati strogo hronološki red (npr. RV 6 - Sonata u c-molu iz 1717. i RV 8 - Sonata u c-molu op. 2 br. 7 iz 1709. godine). Iza broja 750 nova pronađena dela dobijaju brojeve po redosledu pronalaženja. Katalog se još uvek dopunjuje.
S je oznaka identifikacije dela Franca Lista (Franz/Ferenc Liszt). Oznaka je inicijal prezimena engleskog kompozitora Hamfrija Serla (Humphrey Searle) koji je 1954. u Londonu objavio katalog "Listova muzika" (The Music of Liszt). Šeron Vinklhofer (Sharon Winklhofer) je 2004. u Milanu objavila reviziju Serlovog kataloga.
Sakralna (religijska) muzika pisana je za religijske obrede ili pod religijskim uticajem.
Sarabanda (šp. zarabanda) je stari španski ples u 3/4 ili 3/2 taktu koji se u 16. veku proširio u Evropu kao dostojanstveni dvorski ples, a muzički oblik postaje stalni (obično treći) stavak barokne svite.
SATB je skraćenica od sopran, alt, tenor, bas. Koristi se za označavanje tipa glasova solista ili hora u nekom muzičkom delu, najčešće u oratorijima. Skraćenica po potrebi može imati i druge glasove, npr. Bar za bariton, Mz za mecosopran, C za kontraalt.
Čita se "skerco", na italijanskom znači "šala". To je jednostavačna klavirska kompozicija, a unutar većeg dela (sonate, simfonije...) je instrumentalni stavak razigranog, često i humorističnog karaktera.
Bez. Koristi se uz druge izraze, na primer: senza sordino - bez prigušenja, senza tempo - slobodan tempo.
Sekularna, svetovna (ne-religijska) muzika je žanr iz perioda Srednjeg veka i Renesanse. Najstariji zapisi su s latinskom tekstom, a kasniji na vernakularnom jeziku.
Serenada je poznata kao "večernja pesma" koju je pevao momak pod prozorom devojke. Otuda i naš naziv "podoknica". U doba bečke klasike serenada je dobila oblik svite nevezanog niza i uređenja stavaka, a krajem 18. i u 19. veku serenada se javlja i u operama kao ljubavna podoknica. Svakako najpoznatija serenada je Mocartova "Mala noćna muzika", izvorno Serenade Nr. 13 für Streicher in G-Dur (Serenada br. 13 za gudače u G-duru, KV 525). Mocart je u opisu preveo "serenada" na nemački "Nachtmusik", odakle i potiče popularni naziv.
U partituri oznaka za akcent: sforzando ili forzando - pojačavajući, naglašavajući, sforzato ili forzato - pojačano, naglašeno. Skraćeno sfz, sf ili fz.
Sicilijana (siciliana) je stari italijanski (sicilijanski) ples laganog tempa u 6/8 ili 12/8 taktu. Od baroka se često koristi kao stavak većih dela. Karakteristična je po sporom, lelujavom ritmu i melanholičnom raspoloženju.
Simfonija znači sazvučje, sklad, prema starogrčkom συμφωνία [sinfonia], σύν [sin] - zajedno i φωνή [foni] - zvuk, a u naš jezik došla je preko latinskog symphonia. U muzici, počev od 17. veka, označava opsežnu orkestarsku kompoziciju. Svoj klasičan oblik u četiri stavka dobila je od Hajdna i Mocarta. Obično je u sastavu: brzi prvi stavak (najčešće allegro i u sonatnoj formi), lagani drugi stavak, treći stavak je menuet umerenog tempa, a finale je brzi četvrti stavak u obliku ronda. Kasniji kompozitori umesto menueta u treći stavak stavljaju scherzo, a ponekad menjaju redosled drugog i trećeg stavka.
Reč simfonija ili njene izvedenice koriste se i kao naziv orkestra i muzičara iz takvog orkestra.
Simfonijski orkestar je naziv za orkestar u punom sastavu koji obuhvata sve grupe instrumenata potrebne za izvođenje simfonije, kao najzahtevnije instrumentalne kompozicije. Standardne četiri grupe (sekcije) sličnih instrumenata potiču iz klasicizma i to su (redom kako se pojavljuju u partituri): drveni duvači, limeni duvači, udaraljke i žični instrumenti. Po potrebi se uključuju dodatni instrumenti. Broj muzičara simfonijskog orkestra najčešće je 70-90, ali može biti manji ili veći, od preko 50 do preko 100.
Sinkopa (gr. συγϰοπή = skraćivanje, it. sincope, fr. syncope, nem. Synkope, en. syncopation) u muzici predstavlja prekid u pravilnom nizanju delova takta ili povezivanje nenaglašene metričke jedinice s naglašenom.
Sonata (od it./lat. sonare - zvučati, doslovno sonata = svirana, za razliku od cantata [kantata] = pevana) je solistička ili kamerna instrumentalna kompozicija u tri ili četiri stavka. Do sredine 18. veka tzv. barokna sonata pisana je za jedan do četiri, obično gudačka instrumenta. Od vremena Mocarta i Hajdna dobija klasicistički oblik sonatnog ciklusa: brzi prvi stavak u sonatnoj formi, lagani drugi i brzi poslednji stavak (rondo ili sonatna forma). Ako sonata ima i četvrti stavak, onda je treći menuet ili scherzo. Sastav sonate korišćen je kao obrazac za pisanje drugih većih dela većine instrumentalnih žanrova. Sonata je najčešće pisana za klavir ili drugi instrument uz pratnju klavira. Značajniji predstavnici barokne sonate su Bah, Hendl i Skarlati, a Mocart i Bethoven klasicističke (klasične) sonate. U romantizmu pisanje sonata jenjava, iako i tu ima značajnih predstavnika, kao što su Šubert, List i Brams.
Sonatna forma, sonatni oblik, ili sonata-allegro je struktura najčešće prvog brzog stavka nekog višestavačnog dela (sonate, simfonije) koja se formirala u klasicizmu u 18. veku. Struktura "formalnog modela" se sastoji od ekspozicije, razvoja i reprize. Ekspozicija uvodi jednu ili dve teme stavka, obično u kontrastnom stilu, a zaključuje se završnom temom. U razvoju se teme razrađuju, a u reprizi se ponavljaju izmenjene teme iz ekspozicije.
Oznaka uz tempo ili naslov stavka da se tonovi zadržavaju (produžuju), obično s istovremenim usporavanjem tempa.
Termin (od spingere - gurnuti) se koristi za opis snage glasa između lirskog i dramskog soprana ili tenora, koji su sposobni da povremeno izvedu muzičke klimakse u operi (da nadjačaju orkestar). Primeri uloga: Aida (Aida), Dezdemona (Otelo), Florija Toska (Toska), Radames (Aida), Don Hoze (Karmen), Kavaradosi (Toska).
Samostalan celovit odeljak većeg muzičkog dela (sonata,simfonija), stavak.
Stakato (it. staccato - prekinuto, odrezano) je vrsta artikulacije. Nota se skraćuje (obično na polovinu) i svira odsečno, odeljeno, a ostatak do pune dužine note je tišina. U partituri se označava tačkom iznad ili ispod glave note, ili skraćeno stac ako se odnosi na duži pasaž. Još kraći i odsečniji način je staccatissimo, koji se označava trouglom (sličnim aposrofu) ili skraćeno staccatiss.
Oznaka u partituri za ubrzanje, kao accelerando uz dojam povećanja dramske napetosti. Suprotno: ritardando.
Svita (francuski suite - niz) je instrumentalna kompozicija koja je sastavljena od niza stavaka (najmanje tri, obično 7-8, ali i više), koji nisu čvrsto vezani kao kod sonate ili koncerta. Potiče iz renesanse, a procvat je doživela u baroku, kad je bila sastavljena najčešće od plesova, kontrastno poređanih. Značajniji kompozitori su Ramo, Bah, Hendl i Teleman. U romantizmu se svite pišu kao samostalna dela ili uz scensku muziku. Neke od poznatijih su "San letnje noći" Mendelsona, "Šeherezada" Rimski-Korsakova, "Karmen" i "Arležanka" Bizea, svite iz baleta "Krcko oraščić", "Uspavana lepotica" i "Labudovo jezero" Čajkovskog, "Bergamaska svita" (Suite bergamasque [bergamaska je ples iz Bergama]) Debisija i mnoge druge.
Bela Bartok (Béla Bartók ) je triput započeo numeraciju svojih dela, pa se njegovo označavanje uglavnom ne koristi. Postoje tri kataloga Bartokovih dela, od kojih se i dalje najčešće koristi Sz iz 1956. godine Mađara Andraša Selešija (András Szőllősy), iako je potpuniji BB iz 1996. godine Mađara Lasla Šomfaja (László Somfai). Katalog DD izdao je Belgijanac Denis Dil (Denijs Dille) 1974. godine, ali sadrži samo rana Bartokova dela.
Tacet (lat. tacet - ćuti) je u partituri oznaka duže pauze nekog instrumenta ili glasa tokom izvođenja. Da muzičar ne bi brojio taktove, obično se tacet stavlja na kraj dela ili stavka. U ranim simfonijama bilo je uobičajeno izostavljanje neke sekcije instrumenata (duvača ili udaraljki), naročito u srednjem sporom stavku.
Najdrastičniji primer korišćenja taceta je "kompozicija" Džona Kejdža (John Cage) 4'33" iz 1952. godine u kojoj u sva tri stavka svi instrumenti u partituri imaju oznaku "tacet", odnosno ne sviraju. Ali, nije Kejdž ni prvi ni jedini: na Wikipediji na engleskom jeziku možete pogledati popis dela koja se uglavnom ili potpuno sastoje od tišine, List of silent musical compositions .
Takt (de. Takt, en. bar / measure, fr. mesure, it. misura, ru. такт) je mera za određivanje muzičkog ritma. Sastav mere stavlja se na početak kompozicije ili odlomka u obliku razlomka koji predstavlja trajanje u odnosu na celu notu, tj. brojilac označava broj dobi a imenilac trajanje jedne dobe. Na primer, takt 3/4 ima 3 dobe, a 4 je notna vrednost (trajanje četvrtine note; note u pojedinom taktu ne moraju biti četvrtine, može biti zbir trajanja drugih nota i pauza, npr. pola note s tačkom ili dve četvrtine i dve osmine). Taktovi su međusobno odeljeni uspravnim taktnim linijama, takticama, što pomaže snalaženju u partituri.
Brzina kojom se izvodi muzičko delo. Klasično označavanje je italijanskim rečima, od najsporijeg larghissimo (ispod 24 d/m) do najbržeg prestissimo (preko 200 d/m). Od 19. veka su neki kompozitori koristili nacionalne reči umesto italijanskih. Uz klasično označavanje može stajati metronomski tempo, brzina izražena brojem jedinica (doba) koje treba izvesti u jednom minutu.
Oznaka u partituri za vraćanje na prvobitni tempo (dela ili stavka) koji je u određenom delu kompozicije bio zamenjen bržim ili sporijim. (Ne mešati s a tempo.)
Oznaka u partituri koja upućuje kako treba odsvirati neku notu. Koristi se uz druge znake artikulacije. Odnosi se i na trajanje i na dinamiku, a zavisi od konteksta: može značiti da se nota odsvira u punom trajanju ili duže, ili da se odsvira nešto glasnije.
Ternarna forma ili trodelna pesma je muzički oblik koji se sastoji iz tri dela: iza prvog dela (A) sledi drugi deo (B) i zatim se kao treći deo ponavlja prvi deo (A). Označava se kao ABA ili A-B-A. Najčešće je treći deo izmenjen u odnosu na prvi (ima više ornamentacije) i u tom slučaju se taj deo označava kao A' ili A1.
Tokata (it. toccata, od toccare - dodirnuti) je kraća kompozicija za instrumente s klavijaturom, virtuoznog i imporovizacijskog karaktera u slobodnoj formi. Krase je pasaži, akordi i motorika. Javlja se u kasnoj renesansi i baroku, a kasnije gubi na značaju.
Mirno, spokojno.
Tremolo (lat. tremulus - drhtav) je vrlo brzo ponavljanje jednog tona, najčešće kod gudačkih instrumenata, čime se dobija drhtav zvuk. Ovaj efekt predstavlja brzu promenu amplitude tona. Sličan efekt je vibrato kod koga se menja frekvencija.
Trio (od lat. tres, preko it. trio - trojka) je muzika za tri instrumenta ili glasa i naziv za izvođački sastav koji izvodi takvu muziku. Muzika je najčešće samo instrumentalna, ali može biti i samo za glas (takav sastav izvođača naziva se tercet) ili mešovita (glas i dva instrumenta). Potiče od baroknih trio-sonata. U klasicizmu i romantizmu trio je srednji stavak ili deonica složenih dela. Termin trio se koristio i za tri "glasa", bez obzira na stvarni broj instrumenata: na primer, trio za dva instrumenta i basso continuo, ili Bahova trija za orgulje (BWV 525–530) i klavirske dvo- i troglasne Invencije i simfonije (BWV 772-801).
Triola (en. triplet, fr. triolet, it. terzina/tripletta, nem. Triole, ru. триоль) je ritmička figura od tri note jednakog trajanja. Nastaje tako što se najbliža veća notna vrednost deli na tri dela. Na primer, kad se pola note podeli na tri dela, trajanje jedne note je 2/3 četvrtine note. U partituri se označava brojem 3 iznad ili ispod nota, sa zagradom ili lukom.
Doslovno: svi.
Obično se koristi u vokalnim ili instrumentalnim delima kao oznaka mesta odakle svi glasovi ili ceo orkestar nastupaju istovremeno.
U baroknoj muzici oznaka da solist nastavi sviranje s ostalima.
TWV je skraćenica od Telemann-Werke-Verzeichnis, popis dela Georga Filipa Telemana (Georg Philipp Telemann) koji je 1960. izradio Martin Runke (Rhunke). Vokalna dela mogu biti označena s TVWV, u istom nizu broja žanra s ostalim delima. Iza skraćenice sledi broj žanra (1-25 za vokalna i 30-55 za ostala dela), (u nekim slučajevima) slovo za tonski rod, te broj dela. Na primer, u Koncertu za violu u G-duru, TWV 51:G9, značenje TWV 51:G9 je: 51. žanr (koncerti za solo-instrument i basso continuo), G-dur i deveto delo žanra; slično, Der Tag des Gerichts TWV 6:8 - Oratorij "Sudnji dan", 6. žanr (duhovni oratoriji), 8. delo.
Jedan, jedna, jedno - neodređeni član ili broj u italijanskom, francuskom i nemačkom jeziku. Koristi se u odgovarajućem rodu ispred drugih termina, na primer: (it./fr.) un poco / un peu - malo, (it.) una corda - jedna žica (levi pedal na klaviru), (nem.) eine kleine (Nachtmusik) - mala (serenada).
Italijanski: jednoglasno. Istovremeno sviranje note ili niza nota različitim instrumentima na istoj visini, ili u različitoj oktavi.
Uvertira (fr.ouverture - otvaranje) je orkestarska kompozicija koja se izvodi kao uvod u drugo, najčešće muzičko-scensko delo (npr. opera ili balet) ili u veće vokalno delo (kantata, oratorij). Tzv. "francuska uvertira" (17. do polovine 18. veka) imala je oblik s dva, a kasnije s tri stavka u kontrastnom tempu, lagani-brzi-lagani. "Italijanska uvertira" s tempom brzi-lagani-brzi stavak je značajna za razvoj sonatne forme. Od 18. veka uvertira je jednostavačna i sadrži teme iz dela kome prethodi. Koncertna uvertira kao samostalno delo pojavila se u 19. veku.
Valcer (nem. Walzer, od walzen - valjati, kotrljati; en. waltz, fr. valse, ru. вальс) je društveni ples u 3/4 taktu. Pleše se u parovima u zatvorenoj poziciji (partneri se međusobno drže i sučeljavaju). Nastao je u 18. veku iz lendlera, ali se tek u 19. veku proširio Evropom, nakon popularizacije na Bečkom kongresu 1815. godine. Javlja se u dva oblika: bečki (50-60 taktova u minutu, odnosno 150-180 d/m) i spori, tzv.engleski (oko 30 t/m, 90 d/m). Kao muzičku formu, valcer su pisali mnogi kompozitori, ili kao samostalne kompozicije ili u sastavu drugih većih dela.
Vibrato (iz it. od lat. vibrare - treperiti) je zvučni efekt koji se postiže neznatnim odstupanjem visine (frekvencije) tona. Na gudačkim instrumentima (gde se najčešće koristi) postiže se treperenjem prsta leve ruke oko jednog mesta na žici. Efekt je sličan tremolu kod koga varira amplituda tona.
Oznaka tempa: brzo i živahno (156–176 d/m); vivacissimo: vrlo brzo i živahno (172–176 d/m).
WoO je skraćenica od Werke ohne Opuszahl - dela bez broja opusa. Katalog su 1955. godine pripremili Nemci Georg Kinski (Kinsky) i Hans Halm za dela koja Ludvig van Bethoven (Ludwig van Beethoven) nije objavio s brojem opusa. Ista skraćenica se ponekad koristi i za dela drugih kompozitora koja nemaju broj opusa, npr. dela Johanesa Bramsa (Johannes Brahms), Roberta Šumana (Schumann), Mucija Klementija (Muzio Clementi) ili Joakima Rafa (Joachim Raff).
Žiga se u naslovima dela i u partiturama javlja u francuskom obliku gigue [žig] ili italijanskom giga [điga]. Žiga je brzi barokni ples. Poreklom je iz Škotske (jig - džig), odakle se sredinom 17. veka proširio u Evropu kao dvorski ples, popularan na dvoru Luja XIV, a zatim i u instrumentalnu svitu. Javlja se obavezno na kraju svite, pisana kao fuga s ponavljanjima teme.
Sadržaj: A • B • C • Č • Ć • D • Dž • Đ • E • F • G • H • I • J • K • L • Lj • M • N • Nj • O • P • Q • R • S • Š • T • U • V • W • X • Y • Z • Ž • Na vrh
Tekst s ove stranice je rađen na osnovu materijala s navedenih izvora i slobodan je za kopiranje, bez obveze navođenja izvora ili autora, osim ako uz natuknicu nije stavljena napomena da je tekst preuzet s Wikipedije, u kom slučaju se Wikipedija treba navesti kao izvor (licencija CC BY-SA 3.0 ).
Odricanje od odgovornosti (Disclaimer):
Podaci s ove stranice su informativnog karaktera i koristite ih na svoju odgovornost. Autor ne snosi nikakvu odgovornost za tačnost ni za posledice nastale korišćenjem objavljenih informacija.