Poglavlje o kompozitorima i delima kao dodatak službenom programu možete preuzeti pripremljeno za štampu 
i po želji odštampati.
| u latinicu |
…
| Оркестар Факултета уметности | |
| диригент: Милена Ињац | |
| концертмајстор: Милица Митровић |
|
| Ј. С. Бах: Концерт за два клавира и оркестар у це-молу, BWV 1062, 1. ст. | |
| Клавирски дуо Марија Станковић - Данило Ђокић | |
| класа: ред. проф. мр Драгана Ђорђевић | |
| В. А. Моцарт: Анданте у Це-дуру за флауту и оркестар, KV 315 | |
| Кристина Манчић, флаута | |
| класа: ванр. проф. др ум. Јелена Јаковљевић | |
| В. А. Моцарт: Рондо у Де-дуру за флауту и оркестар, KV Anh. 184 | |
| Јована Војиновић, флаута | |
| класа: ванр. проф. др ум. Јелена Јаковљевић | |
| В. А. Моцарт: Симфонија бр. 1 у Ес–дуру, KV 16 | |
| 1. Molto Allegro 2. Andante 3. Presto |
|
| П А У З А |
|
| Жан Сибелијус: Valse Triste за оркестар, оп. 44/1 | |
| Хенрик Вијењавски: Полонеза бр. 1 у Де-дуру, оп. 4 | |
| Лазар Мутавџић, виолина | |
| класа ванр. проф. мр Марија Рајковић | |
| Едвард Григ: Концерт за клавир и оркестар у а-молу оп. 16, 1. ст. | |
| Борис Пећанац, клавир | |
| класа ванр. проф. др ум. Стеван Спалевић | |
[ Подвучени текст има додатно објашњење у одељку "Глосар". ]
• Gaudeamus igitur ("Радујмо се дакле"), позната такође под насловом De brevitate vitae ("О краткоћи живота") је студентска песма на латинском језику која се широм Европе и у већем делу света формално користи као студентска химна, а често је службена студентска песма универзитета и школа. Изводи се поводом студентских свечаности и церемонија, као што су почетак и завршетак студија, дан школе или разна такмичења. Верује се да песма потиче из 13. века, али данашњи облик текста (10 строфа) и мелодије добила је у Немачкој у 18. веку. Пева се најчешће на латинском, али препевана је на многе језике, па и на српски. Песма је лаког и шаљивог садржаја, а поука је: живот је кратак и треба га у младости проживети у радости и весељу. Први, други и последњи ред сваке строфе пева се двапут.
Латински извор те превод и препев 1. и 4. строфе, које се најчешће изводе:
|: Gaudeamus igitur, Радујмо се, дакле У весељу живимо,
iuvenes dum sumus; :| док смо млади док смо тако млади;
Post iucundam iuventutem, после веселе младости, јер кад дивна младост прође,
post molestam senectutem после мучне старости па нам крута старост дође
|: nos habebit humus. :| имаће нас земља. схрваће нас јади.
|: Vivat Academia, Живела академија, Стог' нек живе школе све,
vivant professores! :| живели професори! професори с њима!
Vivat membrum quodlibet, Живео сваки члан, Бог поживи и нас ђаке,
vivant membra quaelibet, живели сви чланови присутне све весељаке,
|: semper sint in flore! :| увек били у цвећу! колико нас има!
Јохан Себастијан Бах (Johann Sebastian Bach; Ајзенах, 21./31.3.1685. – Лајпциг, 28.7.1750.) је чувени немачки композитор из раздобља барока, кантор и виртуоз на чембалу и оргуљама. Припада петој генерацији музичке породице Бах. Од оца, стрица и старијег брата Јохана Кристофа (Johann Christoph) учио је свирање на виолини, оргуљама и чембалу, а брат га је упутио и у композицију. Обављао је многе дужности у дворским капелама и у Цркви, почев од члана оркестра до кантора и градског музичког директора Лајпцига. Бахова музика обухвата преко 1000 композиција у скоро свим жанровима, осим опере. За живота је био познат као виртуоз на оргуљама и чембалу, док је његова музика била позната само ужем кругу, а након смрти је потпуно заборављена. Тек су почетком 19. века ентузијасти, међу којима је најпознатији Феликс Менделсон Бартолди (Felix Mendelssohn Bartholdy), поново оживели Бахову музику и која је потом заузела место у самом врху светске музике.
• Концерт за два клавира и оркестар у це-молу, BWV 1062
Концерт за два чембала (клавира) у це-молу је заправо Бахова транскрипција из 1736. године његовог Концерта за две виолине у де-молу из 1730. године.
Концерт је написан за два соло клавира (чембала), 1. и 2. виолине, виолу и basso continuo (виолончело). Има 3 ставка, брзи - спори - брзи (Allegro - Andante e piano - Allegro assai).
1. ставак је у форми риторнела. По том принципу, концерт отвара оркестар риторнелом (R), следи прва епизода соло инструмента (A) и тако редом R–A–R–B–R–A–R.
Трајање 1. ставка је око 4, а целог концерта око 15 минута.
Волфганг Амадеус Моцарт (Wolfgang Amadeus Mozart; Салцбург, 27.01.1756. - Беч, 05.12.1791.) био је аустријски композитор и пијанист из периода класицизма. Назван је "чудо од детета" јер је већ као петогодишњак почео да пише музику и одржава концерте пред европским племством, међу којима је и двапут у октобру 1762. свирао чембало пред царицом Маријом Терезијом. Писао је симфоније, концерте, оперску, хорску и камерну музику... На попису KV (Köchel-Verzeichnis) из 1964. налази се око 850 дела у скоро свим жанровима његовог доба.
• Анданте у Це-дуру за флауту и оркестар, KV 315
Анданте је Моцарт написао 1778. године (вероватно у Манхајму) по наруџбини за Фердинанда Дежана (Ferdinand Dejean, 1731—1797). Спекулира се да је Моцарт ово дело написао као једноставнију замену за 2. ставак Концерта за флауту бр. 1 у Ге-дуру KV 313 (такође по Дежановој наруџбини), али не постоје докази о томе. Дело је написано за соло флауту, 2 виолине, виолу, бас, 2 обое и 2 хорне.
Дело је, наравно, једноставачно. Написано је у сонатној форми. Флаута уводи две теме, серенаду и баркаролу. Следе кратак развој и реприза. Дело завршава солистичком каденцом и кратким понављањем главне теме.
Трајање дела је око 7 минута.
• Рондо у Де-дуру за флауту и оркестар, KV Anh. 184
У Кехеловом каталогу се у III додатку (пренесене композиције) под бројем 184 налази Рондо за флауту у Де-дуру, с пратњом коју сачињавају 2 виолине, 2 обое, 2 хорне, виола и basso continuo. Уз инципит стоји напомена да је то Рондо за виолину у Це-дуру KV 373. У истом каталогу, под бројем 373 налази се Рондо за виолину у Це-дуру, за који је наведено да је завршен 02.04.1781. у Бечу. Такође се наводи да је "једноставан и грациозан, без претензија на виртуозност", као и да је транспониран за флауту.
Allegretto grazioso, рефрен (главна тема) и куплети су карактеристике ронда. Али, не следи класични рондо. Моцарт комбинује рондо и сонатну форму у свој специјалитет: форму рондо-соната. Заправо преслаже материјал и тиме постиже да се главна тема не понавља у правилним интервалима.
Трајање дела је око 6 минута.
• Симфонија бр. 1 у Ес–дуру, KV 16
Волфганг је имао 7, а његова сестра Марија Ана 11 година кад је Леополд повео своју породицу на велику трогодишњу европску турнеју. Од 09.07.1763. до 29.11.1766. године породица је посетила многе престонице и веће градове у западној Европи, у којима су Марија Ана и Волфганг, обоје Wunderkinder, имали успешне наступе. Посебно је значајан једногодишњи боравак у Лондону, од априла 1764. до јула 1765. године, у коме су имали многобројне изузетно успешне наступе, а Волфганг врло плодан композиторски период. Због Леополдове болести у лето 1764. године деца нису могла наступати више седмица, па је Волфганг за то време написао своје прве симфоније. У Кехеловом каталогу, у примедби испод Симфоније бр. 1, наведен је цитат Моцартовог биографа Ота Јана (Otto Jahn, 1813-1869):
Занимљиво је пратити Мозарта у његовим младеначким делима овог жанра, како је поступно напредовао, постајао све сигурнији у технику и материјал. Прва симфонија из 1764. показује врло мало мелодијске инвенције, мотиви немају одређени карактер и не може бити говора о развоју; али зачуђује смисао којим се комад у целини, облици уопштено, схватају и посматрају, тако да се не налази ништа неприкладно, а симфонија, иако није значајна, ипак је сасвим довршена. Управо је то доказ несвакидашњег, истински уметничког генија када се од самог почетка, као код Моцарта, види снага да се целина доведе до савршенства. Види се како брзо расте његова снага у следећим покушајима, како стиче контролу над оркестром и како је његов први напор усмерен ка томе да поједини гласови буду слободни и независни.
На опроштајном концерту у Лондону 21.02.1765. године изведене су 4 симфоније, међу њима и симфонија у Ес-дуру.
Симфонија је написана за оркестар који чине 2 обое, 2 хорне и гудачи (2 виолине, виола, генералбас). Све ране Моцартове симфоније имају троставачну италијанску форму, па су тако и у овој симфоније ставци:
1. Molto allegro
2. Andante
3. Presto
Трајање симфоније око 12 минута (Jaap ter Linden, Amsterdam Mozart Academy: 5:58 + 5:04 + 1:40 = 12:42.
Жан Сибелијус (Jean Sibelius; Johan Julius Christian Sibelius; Хеменлина, 08.12.1865. - Јервенпе, 20.09.1957.) био је фински композитор и виолинист из периода касног романтизма на прелазу у модерну. Студирао је теорију, композицију и виолину у Хелсинкију, Берлину и Бечу. Његов опус обухвата 116 дела у разним жанровима: 7 симфонија, 13 симфонијских поема, низ вокално-инструменталних и дела камерне музике, два балета и две свите.
Сибелијус је породица у којој се говорило шведским језиком. Крштено име му је Јохан, у детињству су га колоквијално звали Јане (Janne), а за време школовања сâм је изабрао и надаље користио француски облик имена Жан (Jean).
• Valse Triste за оркестар, оп. 44/1
Сибелијус је написао музику за 11 сценских дела. Тако је 1903. године написао музику у шест ставака за илустрацију шест сцена представе Kuolema (Смрт) Арвида Јернефелта (Arvid Järnefelt, 1861-1932). Из те сценске музике је 1904. године издвојио и прерадио први ставак и насловио га Valse Triste (Тужни валцер). Валцер је одмах постао хит, а и данас је једно од Сибелијусових најпознатијих дела.
Дело илуструје сцену у којој главни лик Павали седи поред мајке на самрти. Она му каже да је уснула да иде на бал. Павали се успава, а Смрт долази по своју жртву. Његова мајка погрешно види Смрт као свог покојног мужа и плеше с њим. Кад се Павали пробуди, види да му је мајка умрла.
Трајање дела је око 5 минута.
Хенрик Вијењавски (Henryk Wieniawski; Lublin, 10.07.1835. - Москва, 21.03.1880.) био је пољски виолински виртуоз, композитор и педагог. Већ у осмој години примљен је на париски Конзерваториј, где је студирао до 1846. године. Након турнеје по балтичким земљама и Русији, вратио се на Конзерваториј 1849. године да би се додатно образовао у музичкој теорији и композицији. Компоновао је уз интензивну концертну активност по Европи. Од 1860. до 1872. године радио је у Санкт Петербургу као царски виолинист, вођа оркестра Руског музичког друштва и имао је многе ученике. Након двогодишње турнеје по САД-у, преузима место професора виолине на Краљевском конзерваторију у Бриселу. Као виолинист знатно је допринео техници гудала. Сматрају га једним од најбољих виолиниста након Паганинија. Написао је многа значајна дела за виолину, међу којима су два виолинска концерта, тридесетак концертантних комада и етида.
• Полонеза бр. 1 у Де-дуру, оп. 4
Иако Пољак, Вијењавски је написао само две полонезе (Де-дур оп. 4 и А-дур оп. 21), а трећу (Ге-дур оп. 8) заједно са својим братом Јозефом (Józef Wieniawski, 1837-1912).
Вијењавски је полонезу скицирао у Дрезедену, где је од јесени 1848. године скоро 4 месеца боравио као гост Карола Липинског, такође виртуоза на виолини. Липински је своје велико искуство преносио Вијењавском, подучавајући га концертирању и композицији. Вијењавски је полонезу завршио 1852. године за време турнеје по Русији. Објављена је прво верзија за виолину и клавир 1853. године као Polonaise de concert en ré majeur op. 4 (Концертна полонеза у Де-дуру оп. 4), а на првој страници нотног текста париског издања из 1858. године наведена је као Polonaise brillante (Бриљантна полонеза). Није познато где се налази рукопис верзије за виолину и клавир, сачуван је само рукопис верзије за виолину и оркестар, који је 1856. предат холандском краљу Вилијаму Трећем и налази се у Краљевској библиотеци у Хагу. Међутим, рукопис не одговара у потпуности објављеним верзијама.
Слично Моцарту, и Вијењавски користи проширени рондо. После кратког увода лимених дувача, виолина уводи главну тему (рефрен), с неизоставним пицикатом левом руком. Тему понавља оркестар и припрема терен за другу, лирску тему. Рефрен, па нова тема. Након рефрена, дело завршава кратком виртуозном кодом. Дело је захтевно за солисту, јер садржи многобројне виртуозне елементе.
Трајање дела је око 6 минута.
Едвард Хагеруп Григ (Grieg; Берген, 15.06.1843. - Берген, 04.09.1907.) био је норвешки композитор из периода романтизма, пијанист и диригент. Од детињства је показивао талент за музику па је с 15 година почео студије на Конзерваторију у Лајпцигу. Наступао је као пијанист и диригент широм Европе. Већина Григовог опуса (опп. 1-74 + 85 без броја опуса) заснованог на норвешком фолклору су песме, романсе, клавирска дела и камерна музика. За дела већег обима није показивао интерес, иако Клавирски концерт у а-молу оп. 16 и свите из сценске музике "Пер Гинт" спадају међу најпопуларније његове композиције.
• Концерт за клавир и оркестар у а-молу оп. 16
Григ није показивао интерес за већа дела, па је ово његов једини завршени клавирски концерт. Написао га је 1868. године у Данској, али због послова у Норвешкој није био на премијери 03.04.1869. у Копенхагену. Уместо њега, солист на премијери био је Едмунд Нојперт (Neupert). Григ је више пута прерађивао концерт, с укупно преко 300 измена у оркестрацији. Иако је Григу инспирација за овај концерт био Шуманов (Robert Schumann) Клавирски концерт у а-молу који је слушао у извођењу Кларе Шуман (Clara Schumann) још 1858. на студију у Лајпцигу, није имитација тог концерта, премда имају неке сличне елементе. Осим што је Концерт једно од најпознатијих Григових дела, спада и у популарније клавирске концерте у свету.
Концерт је написан у класичном стилу, брзи (сонатна форма) - спори (тернарна форма) - брзи (комбинација сонатне и рондо-форме) ставак. Други и трећи ставак изводе се без паузе (attacca).
1. Allegro molto moderato - Увод првог ставка сличан је Шумановом Концерту, на крешендо тимпана надовезују се силазне каскадне фигуре клавира. Следе уобичајене две теме, тиха прва тема дрвених дувача коју преузимају гудачи и лирска друга тема коју уводи чело, те уобичајени развој и реприза с виртуозном солистичком каденцом.
Трајање 1. ставка је око 14, а целог концерта око 30 минута.
• Датум Баховог рођења често се наводи по јулијанском календару као 21.3.1685. године. У време његовог рођења на протестантским територијама у Немачкој био је на снази јулијански календар. Протестантска царска имања прихватила су грегоријански календар 1700. године и иза тога се сви датуми у Баховој биографији наводе по том календару, укључујући и датум смрти
• BWV је скраћеница од Bach-Werke-Verzeichnis, попис дела Јохана Себастијана Баха. Уредио га је Волфганг Шмидер (Wolfgang Schmieder) и објавио 1950. Каталог наводи композиције у 13 жанрова (кантате 1-224, мотети 225-231, ... колекција канона и фуга 1079-1080). Додатак наводи још три групе композиција: изгубљене (1-23), нејасног порекла (24-155) и композиције које су приписане Баху, а касније је утврђено да нису његове (156-189). Каталог је допуњен 1998. и садржи 1126 композиција и 213 у додатку.
• Basso continuo (ит. непрекидан, континуалан бас; често само continuo) или генералбас (нем. Generalbass - општи бас) је начин записивања инструменталне пратње у бароку. Басовске деонице означене су само појединачним нотама или бројевима на основу којих су извођачи импровизовали пратњу. Састав инструмената такође је био препуштен извођачима: могли су бити укључени сви инструменти који у распону тонова имају бас-регистар (нпр. чело, контрабас, фагот), али је морао бити укључен и најмање један инструмент који је могао свирати акорде (нпр. клавир, гитара, харфа). Кад се у 18. веку појавила потреба за прецизним и потпуним записивањем музике, basso continuo је избачен из праксе.
• KV или само K је скраћеница од Köchel-Verzeichnis односно Köchelverzeichnis = Кехелов каталог, хронолошки попис Моцартових дела који је 1862. израдио Лудвиг фон Кехел (Ludwig von Köchel). Касније, кад су пронађена друга Моцартова дела, попис је ревидиран, последњи пут у шестој ревизији К6 из 1964. године. Због одржања хронологије на број су додаване додатне ознаке, на пример: K1 и K6 547 - Виолинска соната бр. 36 у Еф-дуру ("за почетнике"), K6 547a - Клавирска соната у Еф-дуру, или K1 и K6 626 - Реквијем у де-молу, K6 626b/48 - Вежбе за прсте за клавир у Це-дуру.
• Pasticcio [ит. пастичо - паштета, паста] или pastiche [фр: пастиш] је у музици назив за оперу или друго дело које се састоји од делова композиција истог или других композитора, или имитира стил изворног аутора. У 18. веку то је био изразито популаран начин компоновања опера. Коришћење пастича није било ограничено само на опере, већ су се користили и у другим жанровима. За разлику од пародије, pasticcio не исмејава и не изругује се делима које имитира, већ их узноси и прослављa. На пример, Хендлова опера "Оресте" не садржи ниједну нову композицију, већ делове његових ранијих опера, а свих десет мелодија из валцера "На лепом плавом Дунаву" Јохан Штраус је рециклирао из својих раније објављених валцера.
• Инципит (лат. [овде] почиње, од глагола incipere = почињати) је почетни део текста средњевековних рукописа и инкунабула који има сврху идентификације текста и улогу наслова. Инципит је чест у музичком издаваштву и има исту улогу идентификације и наслова дела. На пример, Кехелов каталог има две врсте инципита, краћи (два такта) у тематском и дужи (4 такта) у хронолошком попису.
• Сонатна форма, сонатни облик, или sonata-allegro је структура најчешће првог брзог ставка неког вишеставачног дела (сонате, симфоније) која се формирала у класицизму у 18. веку. Структура "формалног модела" се састоји од експозиције, развоја и репризе. Експозиција уводи једну или две теме ставка, обично у контрастном стилу, а закључује се завршном темом. У развоју се теме разрађују, а у репризи се понављају измењене теме из експозиције.
• Рондо (francuski: rondeau) се у музици најчешће односи на музичку форму, такозвани француски стил, у коме се главна тема (рефрен, реприза) стално понавља након споредних епизода (куплети), A-B-A-C...A. Као тип музике, рондо представља брзу и живахну музику, уобичајено allegro. Иако има изузетака, музика означена као "рондо" подразумева и форму и тип.
• Полонеза (фр. danse polonaise - пољски плес; ит. polacca) је народни плес из Пољске умереног темпа у 3/4 такту. Из Пољске се у 17. веку проширила у Европу као дворски и салонски плес. Плеше се у кругу у паровима. У уметничкој музици полонеза се јавља као самостална инструментална композиција, као ставак свите, или као плес у балету и опери. Писали су је многи композитори, али вероватно најпознатије су Шопенове (Frédéric Chopin).
• Pizzicato [пицикато] подразумева начин свирања гудачких инструмената из породице виолина, при коме се преко жица не повлачи гудало, већ се жице трзају прстима (десне) руке која држи гудало, чиме се добија кратак одсечан тон. У операма се користио као имитација трзалачких инструмената, а у оркестарској музици за повећање драмске напетости. Касније је тај начин свирања пренет и на друге инструменте, па чак и на клавир (директно трзање жица). У партитури се почетак деонице означава с pizz. а крај с (coll’)arco (гудалом) или крстићем (+) изнад ноте. Паганини је увео извођење pizzicata левом руком: притом се користе два прста, један за притисак на жицу за одређивање тона, други за трзање, те се стога тим начином pizzicato не може извести ако се тон одређује малим прстом. Pizzicatom се назива и музичко дело које се изводи тим начином, нпр. чувена Pizzicato Polka (без броја опуса, из 1869.) браће Јохана и Јозефа Штрауса.
• Кода (iz klasičnolatinskog cauda, преко вулгарнолатинског и италијанског coda - дословно "реп") је музички пасаж којим завршава музичко дело или ставак. Може садржавати само неколико тактова, али и читаву тематску епизоду, као сажетак или осврт на претходно изложени материјал. У музичкој нотацији знак за коду се поставља на почетак коде и служи као ознака за навигацију (нпр. за понављање Dal segno al Coda - од знака до коде).
♦ Погледајте и детаљнији Глосар класичне музике.
Клавирски дуо Марија Станковић - Данило Ђокић почео је са радом 2022. године на мастер академским студијама Факултета уметности у Нишу у класи ред. проф. мр Драгане Ђорђевић. Врло брзо се издваја својим оригиналним наступима и узима учешће на многим манифестацијама у организацији Факултета уметности у Нишу. Посебно се издвајају наступи на Концерту класе ред. проф. мр Драгане Ђорђевић, Завршном концерту полазника мајсторског курса проф. доц Мирјане Нешковић, концерту „Виртуозна дела“ поводом отварања концертне сезоне Факултета уметности у Нишу 2023. године, концерту катедре за камерну музику и концерту клавирских дуа „Сусрети“.
Марија Станковић је рођена 2000. године у Нишу. Основну и средњу музичку школу завршила у Музичкој школи у Нишу у класи проф. Вање Јелић, а основне академске студије на Факултету уметности у Нишу у класи ред. проф. мр Драгослава Аћимовића. Тренутно је студент мастер академских студија у истој класи. Похађала је мајсторске курсеве еминентних пијаниста и педагога. Добитница је многобројних награда на републичким и међународним такмичењима из клавира, стипендија за талентоване ученике града Ниша, више Видовданских награда, стипендије Фонда за младе таленте Републике Србије – Доситеја. Наступала је као солиста на концертима у Нишу, Словенској Бистрици, Пироту, Белој Паланци.
Данило Ђокић је рођен 1999. године у Новом Пазару где је почео да учи клавир. Средње музичко образовање завршава у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Краљеву на теоретском и клавирском одсесеку. Био је награђен од стране Фондације „Ристић“ као један од десет најбољих ученика средњих школа из Краљева. Основне академске студије клавира на Факултету уметности у Нишу завршио је у класи ред. проф. мр Драгослава Аћимовића, студент је мастер академских студија у истој класи. Био је стипендиста града Новог Пазара и добитник стипендије Доситеја. Наступао је као солиста у Новом Пазару, Лесковцу, Нишу, Врњачкој Бањи.
Кристина Манчић је рођена је 2002. године. Основно музичко образовање стиче у музичкој школи „Корнелије Станковић“ у Трстенику где је завршила клавир у класи проф. Наташе Поповић и флауту у класи проф. Бојане Карић. Средњу музичку школу завршава у класи проф. Сање Лазовић на одсеку за флауту у музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Краљеву. Током школовања осваја бројне награде: 2.награду на 10.мајским сусретима младих дувача, 3. награда на 58. Фестивалу музи чких и балетских школа Србије, једну 1. награду, три 2. награде и једну 3. награду на Републичком такмичењу музичких школа Србије, као и 1. награду на Такмичењу дрвених дувача у Пожаревцу. Студије флауте у класи ванр.проф др ум. Јелене Јаковљевић започиње 2021. године. Током студија осваја једну 2. и једну 3. Награду на Међународном такмичењу „Петар Коњовић“ у Београду. Два пута је била победница Међународног такмичења „Константин велики“ на Факултету уметности у Нишу. Кристина је била активни учесник мастеркласа проф. Марије Ђурђевић-Илић, проф. др ум. Симониде Родић, проф. Кароља К. Марочика и проф. Лауре Леваи Аксин.
Jована Војиновић је рођена 2001. године. Основно музичко образовање стекла је у музичкој школи "Владимир Ђорђевић" у Алексинцу у класaма проф. Биљане Матовић и Мирка Матовића. Средњу музичку школу завршава у класи проф. Славице Јовановић у Музичкој школи у Нишу. За то време 2016. године наступила је као солиста са Нишким симфонијским оркестром. Током 2017. и 2018. године учествује на фестивалу "Филипови дани" и као солиста на концертима поводом дана Музичке школе у Нишу. Факултет уметности у Нишу уписуала је 2020. године у класи проф. др ум. Јелене Јаковљевић. Током студија одржала је целовечерњи концерт са камерним саставом Трио "ЖEН" у Алексинc у, и свирала соло флауту на целовечерњим концертима Камерног оркестра „Concertante" на Коларцу у Београду и Концертно-изложбеном простору Факултета уметности у Нишу. Током школовања осваја награде на разним такмичењима од којиҳ су најзначајније три 3. награде: на Фестивалу музичкиҳ и балетскиҳ школа, Такмичењу дувача "Таҳир Куленовић“ и на такмичењу "Оливера Ђурђевић", две 2. награде: на Међународном фестивалу "Музичко пролеће" и са саставом трио "ЖEН" на Међународном такмичењу гудача/камерна музика, као и четири 1. награде: на Републичком фестивалу музичкиҳ и балетскиҳ школа, Међународном такмичењу "Петар Коњовић", Међународном фестивалу "Sirmium music fest" и Међународном такмичењу пијаниста/камена музика "УЉУС“. Током 2023. године узела је учешће на мастеркласу еминентних педагога проф. Марије Ђурђевић Илић проф. др ум. Симониде Родић у оквиру првог Фестивала флауте у Нишу.
Лазар Мутавџић је рођен 07.04.2007. Виолину учи од своје пете године и до сада је освајао награде на многим такмичењима, како у земљи, тако и у иностранству. Међу освојеним наградама, најзначајније су на међународним такмичењима „Т artini“ у Пирану, „Петар Коњовић“ у Београду, „Artisti Dell Arco“ у Новом Саду, „Ohrid Pearls“ у Охриду, Такмичење гудача у Нишу, Такмичење гудача у Хаскову у Бугарској, Републичко такмичење итд. Освојио је другу награду на ,,IMMC“ такмичењу Москва 2023. у категорији свих гудача од 14 до 16 година. Успешно је наступио на „Концерту младих талената“ у Мостару 2022. и 2023. године уз пратњу Мостарског симфонијског оркестра као представник Србије. Лазар Мутавџић је од 2021. године стални члан Камерног оркестра Concertante - репрезентативног ансамбла Факултета уметности. Град Ниш је Лазара више пута награђивао престижним наградама за постигнуте успехе и остварене резултате на такмичењима. Студент је друге године виолине на Факултету уметности Универзитета у Нишу у класи ванредног проф. мр Марије Рајковић.
Борис Пећанац рођен је 2000. године у Крушевцу. Основно музичко образовање стекао је у Нишу у класи проф. Споменке Шпирић. Уписао је клавирски одсек средње музичке школе у Нишу у класи проф. Споменке Шпирић, а завршио у класи проф. Боривоја Младеновића. Као студент освојио је велики број награда међу којима су најзначајније прве наградe: на Међународном такмичењу младих пијаниста у Нишу (2023) – Лауреат, на Међународном меморијалу Сања Павловић у Алексинцу (2023) – Лауреат (100 поена), на Међународном такмичењу Donne in Musica у Крагујевцу (2022), на Међународном такмичењу Даворин Јенко у Београду (2022), на Фестивалу пијанизма у Сремској Митровици (2021), на Интернационалном такмичењу УЉУС у Смедереву (2021) и на Фестивалу Art in experience у Северној Македонији (2021). Усавршавао се на мајсторском курсу италијанског пијанисте Франческа Либете. Зимски семестар академске 2022/23. године провео је усавршавајући се у оквиру пројекта мобилности Ерасмус+ КА 131 на Конзерваторијуму Николо Пичини у Барију (Италија) у класи проф. Емануелеа Арћулија. Студент је четврте године клавира основних академских студија у класи ван. проф. др ум. Стевана Спалевића.
Оркестар Факултета уметности Универзитета у Нишу је омладински оркестар који ради у оквиру студијског програма за извођачке уметности на Департману за музичку уметност на истоименом предмету. Поред сврхе да се у оквиру предмета Оркестар студенти Факултета оспосебе за свирање у оркестрима, Оркестар Факултета уметности је остварио више десетина концерата од којих се издваја сценско извођење оперете Јохана Штрауса: Слепи миш, као део пројекта обнове оперске сцене у Нишу. Поменута представа је са успехом изведена десетак пута на сцени Народног позоришта у Нишу, током 2013. године, да би маја 2014. године била уврштена у програм Опере народног позоришта у Београду као гостујућа представа. Оркестар је наступао на Коларцу у Београду, а остварена су гостовања у Алексинцу, Зајечару, Лесковцу и Крагујевцу. У форми Камерног оркестра гостовао је на Бољшој фестивалу Емира Кустурице у Мокрој Гори, потом на фестивалима у Грчкој, Италији и Русији, где је добитник дипломе лауреата. Оркестар је снимао оригиналну музику „Арија морског коњица“ композитора Frederik-a Magle-a са солисткињом Данске Краљевске Опере, мецосопраном Matilde Wallevik, за краткометражни уметнички филм „Жена у црвеном“ - редитељка Maria Dubin. Оркестар Факултета је добитник бронзане медаље на World Orchestra Festival 2021. године online издање у Бечу у категорији професионалних оркестара, уз учешће више од 140 оркестара из 33 замље. Оркестар има своје це-де издање које је издао Факултет уметности под називом Vivamus Musica 1, са намером да се ова едиција обогати новим оркестарским издањима. Диригент Оркестра Факултета уметности је проф. др ум. Милена Ињац, а од 2023. године асистент диригента Оркестра у звању сарадник у настави је Иван Ђачић.
Милена Ињац је реномирана српска диригенткиња и професор универзитета. Њене музичке студије обухватају Универзитет у Београду – Факултет музичке уметности, Universitat fur Musik und darstellende Kunst у Бечу, Аустрија, а кулминирале су докторатом на Универзитету уметности у Београду на одсеку за дириговање. Сарађивала је са реномираним диригентима као што су Даринка Матић-Маровић, Салвадор Мас Конде, као и маестри Јорма Панула, Петер Етвеш и познати српски диригенти Младен Јагушт, Станко Шепић и Ангел Шурев. Милена Ињац је дугогодишњи гостујући диригент Нишког симфонијског оркестра. Била је именована за диригента Међународног симфонијског оркестра 29. Фестивала оркестара у Мурсији, Шпанија 2010. године и Међународног симфонијског оркестра на Фестивалу Еурооркестар у Русији, априла 2012. године. Заједно са својом концертном каријером изградила је успешну академску каријеру као редовни профессор и декан Факултета уметности у Нишу. Диригент је Симфонијског и камерног оркестра Concertante на истом Факултету. Током своје каријере, маестра Ињац је освојила многе престижне награде: Прву награду на 3. међународном фестивалу „Свет музике” у Италији са камерним саставом Нишког симфонијског оркестра, 2000. године, Златну значку на 20. Интернационалним хорским свечаностима у Нишу, 2004. године, а била је и лауреат Еурооркестар фестивала у Москви, 2012. године. Маестра Ињац је наступала са многим престижним оркестрима и оперским кућама у региону и на фестивалима у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Енглеској, Мађарској, Бугарској, Италији, Шпанији, Ел Салвадору, Уругвају, Македонији, Италији, Турској, Грчкој, Аустрији, Чешкој, Шведској и Русији. Милена Ињац је члан жирија на међународним такмичењима соло-певача, хорова и оркестара, а успешно води мајсторске курсеве дириговања у Шпанији на Academia Diesis.
Poglavlje o kompozitorima i delima kao dodatak službenom programu možete preuzeti pripremljeno za štampu i po želji odštampati.
Odricanje od odgovornosti (Disclaimer):
Podaci s ove stranice su informativnog karaktera i koristite ih na svoju odgovornost. Autor ne snosi nikakvu odgovornost za tačnost ni za posledice nastale korišćenjem objavljenih informacija.
Tekst je slobodan za kopiranje, osim označenog dela (poglavlje "Izvođači") koji je preuzet s Fakulteta umetnosti u Nišu.