fu-logo.png, 44kB fu-20g.png, 44kB

ПРОГРАМ СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ

ПОВОДОМ 20. ГОДИШЊИЦЕ

ФАКУЛТЕТА УМЕТНОСТИ У НИШУ

ПОНЕДЕЉАК, 3. ОКТОБРА 2022. У 18 САТИ

КОНЦЕРТНО-ИЗЛОЖБЕНИ ПРОСТОР ФАКУЛТЕТА УМЕТНОСТИ

Ђан Карло Меноти
Телефон
комична опера

Uloge: ЛусиЈелена Јовановић, сопран
Бен   – Лазар Лазаревић, баритон
Пратња: Мр Јелена Дељанин Алексић, клавир
Ментор: Мр Катарина Симоновић Иванковић, ванр. проф.
Режија: Стефан Младеновић

ЂАН КАРЛО МЕНОТИ – ТЕЛЕФОН, ИЛИ ЉУБАВ УТРОЈЕ

Ђан Карло Меноти (Gian Carlo Menotti; Кадељано-Виконаго, 07.07.1911. - Монте Карло, 01.02.2007.) био је амерички композитор, либретист и педагог италијанског порекла. Већ с 11 година написао је своју прву оперу ("Смрт Пјероа", луткарска представа), а с 13 и другу ("Мала сирена", по Андерсеновој бајци). Од 13. године студирао је на Миланском конзерваторију. После смрти оца, сели се у Америку и уписује Кертисов музички институт (Curtis Institute of Music) у Филаделфији, где је касније и предавао. Ту упознаје свог партнера Семјуела Барбера (Samuel Barber), с којим је био у вези више од 40 година. Основни жанр Менотија била је опера, за свих 25 написао је музику и либрета (прва 3 на италијанском, остале на енглеском језику). Писао је и либрета за друге композиторе (за 2 од 3 Барберове опере), музику за балет, хорове, симфонијска и друга дела, те неколико песама на своје стихове.

Телефон, или љубав утроје (The Telephone, or L'Amour à trois), она, он и... телефон, је комична опера (Opera buffa) у једном чину на енглеском језику. Написана је 1946. године, а премијерно је изведена с опером "Медиј" (The Medium) 18.02.1947. године у Њујорку. Опера је написана за два гласа и произвољни камерни оркестар, али се често изводи само с клавирском пратњом.

Радња опере одиграва се у Лусином стану. Луси нестрпљиво очекује долазак свог момка Бена, који је заљубљен у њу и жели да је запроси. Несигуран и стидљив, Бен покушава да јој објасни своја осећања, јер ускоро одлази на пут. Међутим, телефон непрестано прекида Бенове покушаје и дугим разговорима одвлачи пажњу Луси. Упорно чекајући да брбљива Луси заврши разговоре ("у самоодбрани"), Бен губи стрпљење и покушава да онеспособи телефон у њеном одсуству. Ни то му не полази за руком, јер га Луси затиче на делу и наставља своје разговоре. Слушајући је, Бен долази на лукаву идеју како да јој саопшти то што жели. Одлази из стана у телефонску говорницу и отуда је назива. У телефонском разговору јој саопштава своја осећања и схвата да су му узвраћена.

Опера, наравно, почиње увертиром, која се састоји од два контрастна дела, првог живахног и другог мирног. Радња опере представљена је говореним дијалозима, рецитативима, те маштовитим краћим и дужим аријама и дуетима:

Трајање опере је око 22 минута.

Јелена Јовановић, сопран

Рођена је 10.05.1999. године у Нишу, где започиње своје прво музичко образовање. Убрзано завршава нижу музичку школу и уписује СМШ у Нишу (теоретски одсек) и СМШ "Станислав Бинички" у Лесковцу (одсек соло певања) у класи проф. Драгане Лалић. Након завршене 2. године, са 16 година полаже пријемни за Факултет уметности у Нишу. Дипломира с највишом оценом на одсеку за соло певање у класи проф. мр Катарине Симоновић Иванковић. Уписује Мастер академске студије у истој класи. Током студија добитница је многобројних награда на међународним такмичењима: I/I награда на такмичењу Вера Ковач Виткаи у Новом Саду, I/I награда на такмичењу "Српска соло песма" у Младеновцу, I/2 награда на такмичењу "Лазар Јовановић" у Београду итд. Полаже аудицију за оперски студио "Борислав Поповић" у Народном позоришту у Београду за сезону 2021/22, где сарађује с великим оперским певачима и диригентима. Током своје певачке каријере усавршавала се и код међународно признатих оперских примадона: Вере Ковач Виткаи, Радмиле Бакочевић и Јадранке Јовановић. Улога Луси у опери "Телефон" била је одбрана њеног Мастер рада.

Лазар Лазаревић, баритон

Рођен је 20.06.1996. године у Нишу. У родном граду завршава нижу и средњу музичку школу те наставља студије. Прво уписује студије на теоретском одсеку Факултета уметности у Нишу, а касније и на одсеку за соло певање у класи проф. мр Катарине Симоновић Иванковић. Годинама широм света наступа као члан и солист лесковачке Црквене певачке дружине "Бранко". Русија, Немачка, Француска, Мексико, Пољска, Турска, Израел, Белорусија, Грчка – само су неке од земаља у којима је наступао. Посебно се издвајају наступи на Московском конзерваторију "Чајковски" и на Конзерваторију "Фредерик Шопен" у Варшави. На међународном такмичењу "Никола Цвејић" у Руми освојио је II награду. Ове јесени ће бити студент 4. године на Факултету уметности у Нишу.

Mр Јелена Дељанин Алексић, клавир

Основне и магистарске студије завршила је на Факултету уметности у Приштини у класи проф. Драгослава Аћимовића. Своје прве успехе остварује на такмичењима у земљи и иностранству. Добитник је признања Истакнути студент за изузетне резултате током студија. Усавршавала се на мајсторским курсевима код врхунских пијаниста и педагога: Наума Штаркмана (Наум Львович Штаркман), Јегора Чугајева (Егор Чугаев), Атанаса Куртева, С. Килстрома.
Наступала је као солистица с различитим камерним ансамблима у земљи, али се представила и публици Италије, Бугарске, Македоније, БиХ и Грчке. Учествовала је на значајним фестивалима: НИМУС, Млади виртуози (Бугарска), Први пијанистички фестивал – Ћустендил (Бугарска), 30. Међународни фестивал – Кардица (Грчка), Међународни музички фестивал Constantinus. Учесник је пројекта Национална концертна сезона (2008), реализованим под покровитељством Министарства за културу Републике Србије. С оркестром Constantinus је премијерно извела Хајднов концерт за клавир и виолину у Еф-дуру у Нишу, Скопљу и Сливену (2009). У оквиру међународног обележавања 200. година од рођења Фредерика Шопена у Пољском институту у Софији (2010) била је једини представник из Србије. Снимала је за потребе нишких ТВ и радио станица. Од 2002. године ради на Факултету уметности у Нишу, а од 2014. године је у звању вишег стручног сарадника на Катедри за соло певање.

GAUDEAMUS IGITUR

Gaudeamus igitur ("Радујмо се дакле"), позната такође под насловом De brevitate vitae ("О краткоћи живота") је студентска песма на латинском језику која се широм Европе и у већем делу света формално користи као студентска химна, а често је службена студентска песма универзитета и школа. Изводи се поводом студентских свечаности и церемонија, као што су почетак и завршетак студија, дан школе или разна такмичења. Верује се да песма потиче из 13. века, али данашњи облик текста (10 строфа) и мелодије добила је у Немачкој у 18. веку. Пева се најчешће на латинском, али препевана је на многе језике, па и на српски. Песма је лаког и шаљивог садржаја, а поука је: живот је кратак и треба га у младости проживети у радости и весељу. Први, други и последњи ред сваке строфе пева се двапут.

Превод и препев 1. и 4. строфе, које се најчешће изводе:

  |: Gaudeamus igitur,          Радујмо се, дакле       У весељу живимо,
     iuvenes dum sumus; :|      док смо млади           док смо тако млади;
     Post iucundam iuventutem,  после веселе младости,  јер кад дивна младост прође,
     post molestam senectutem   после мучне старости    па нам крута старост дође
  |: nos habebit humus. :|      имаће нас земља.        схрваће нас јади.

  |: Vivat Academia,            Живела академија,       Стог' нек живе школе све,
     vivant professores! :|     живели професори!       професори с њима!
     Vivat membrum quodlibet,   Живео сваки члан,       Бог поживи и нас ђаке,
     vivant membra quaelibet,   живели сви чланови      присутне све весељаке,
  |: semper sint in flore! :|   увек били у цвећу!      колико нас има!
  

Verzija za štampu pdf

Odricanje od odgovornosti (Disclaimer):

Podaci s ove stranice su informativnog karaktera i koristite ih na svoju odgovornost. Autor ne snosi nikakvu odgovornost za tačnost ni za posledice nastale korišćenjem objavljenih informacija.

Slike i tekst: © 2022. Fakultet umetnosti u Nišu